Piše: Zoran Milivojević
Povremeno se roditelji pitaju zašto njihova, inače voljena i pažena deca, kada se približe punoletstvu, nemaju neki svoj motiv, cilj, ambiciju, ka kojoj bi stremili. Sve je više onih koji su pasivni, dezorijentisani, bez jasnog motiva i cilja.
Srećno detinjstvo je svakako jedan od razloga. Potpuno se posvećujući deci, nudeći im samo pozitivne doživljaje, ispunjavajući im većinu želja, roditelji nesvesno kod dece stvaraju iskustvo da je detinjstvo najlepši deo života. Gledajući roditelje kako žrtvuju svoje da bi ispunili detetove želje, deca zaključuju da nije udobno biti odrastao. Zato odlažu prelazak u neudobnu odraslost.
Dr Zoran Milivojević: Konflikt između „željenog” i „moralnog”
Mladi koji na buduću odraslost gledaju negativno, nemaju ni pozitivnu viziju šta bi želeli da rade ili da budu kada odrastu. Njihovi mentalni procesi su usmereni na sadašnjost. Kada neko nema pozitivnu viziju budućnosti, tada nema ni želju da ide ka toj budućnosti – nema onu pokretačku energiju koja je motiv da se krene dugačkim putem, na kojem su i prepreke, a koji vodi ka željenom cilju. Umesto toga, mladi žele da se udobno stanje u kojem se nalaze, nastavi.
Životne sudbine pokazuju da veoma snažan motiv za postizanjem određenog cilja, ličnog uspeha, nastaje na dva načina. Jedan je onaj kada deca koja su imala neudobno detinjstvo, koja su gledala sa zavišću drugu decu koja su imala ono što oni nisu imali.
U nastavku: Frustriranost i dosada kao pokretači
