U poslednje tri decenije dvadesetog veka se uvrežio novi način vaspitavanja dece, koji je doneo dva nova problema – prezaštićeno dete i razmaženo dete, piše Zoran Milivojević. Tek sada, kada je dovoljno veliki broj tako vaspitane dece odrastao, možemo jasno sagledati kolika je šteta napravljena.
Piše: Zoran Milivojević
Kada se roditelji, u strahu da će se njihovom jedinom detetu nešto strašno dogoditi, mešaju u njegov razvoj i blokiraju ga kako bi umanjili rizike, nastaje intruzivno vaspitanje čija je posledica – prezaštićeno dete. Ovo dete, kada odraste, izrasta u osobu koja je pasivna (zato što veruje da je nesposobna, a da je svet jedno opasno mesto), tako da sigurnost traži u zavisničkim odnosima sa drugim ljudima. Za razliku od prezaštićenog deteta, razmaženo dete je veoma aktivno, „divlje“ i neobuzdano, jer je to posledica vaspitanja koje se kod nas zove popustljivo vaspitanje.
Vreme za osvrt
Kako se i intruzivno i popustljivo vaspitanje zasnivaju na jakoj roditeljskoj želji da budu što bolji roditelji, važno je da se shvati da navedeni načini vaspitavanja ne vode ka željenim ciljevima. Danas je mali broj stručnjaka svestan negativnih efekata ovakvog vaspitavanja po generacije dece, tako da većina ponavlja zastarele fraze o vaspitanju koje su bile popularne pre dvadeset i više godina, što doprinosi čitavoj situaciji. Važno je da roditelji shvate da su oni „glavni“ kada je vaspitanje dece u pitanju, i da svoju vaspitnu strategiju treba da zasnivaju na znanju i razmišljanju svojom glavom.
“Danas je mali broj stručnjaka svestan negativnih efekata ovakvog vaspitavanja po generacije dece, tako da većina ponavlja zastarele fraze o vaspitanju koje su bile popularne pre dvadeset i više godina, što doprinosi čitavoj situaciji.”
Kritičko razmatranje različitih načina vaspitanja pomaže roditeljima da ne izgaraju u naporu da budu dobri, odlični roditelji koji svoju decu čine srećnom, da bi, desetak ili petnaest godina kasnije postali očajni kada se suoče sa veoma negativnim posledicama načina vaspitanja koji su primenjivali. I zato je dobro da osvestimo fenomene razmažujućeg roditelja i razmaženog deteta.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako pomoći detetu da prihvati gubitak bliske osobe
Da li je neophodno konsultovati stručnjake u slučaju gubitka roditelja tokom detinjstva ili adolescencije, i da li na savetovanje ide odrasla osoba ili dete? Preporučljivo je, ali ne i obavezno....
Samostalno dete – mali trikovi koji će mnogo pomoći
Velika većina roditelja nema samostalnu decu. Retkost je da nam dete bude od starta tako saradljivo i željno nezavisnosti. Zato moramo to da podstičemo na svakom koraku. Sigurno među vama...
Zoran Milivojević: Kada roditelj vređa
Autor: Zoran Milivojević Postoji velika razlika između izrečene uvrede i osećanja uvređenosti. Ljudi, uključujući i decu mogu se uvrediti na bilo šta, svaki put kada zaključe da ih je neko...
Priča jednog psihoterapeuta – kako roditelj želeći dobro naudi sopstvenom detetu
Ljudi su nam dosadni kada ih ne poznajemo stvarno, kada oni ne poznaju sebe… ili kada mi ne poznajemo sebe. Tome me je naučio moj „najdosadniji klijent na svetu“: Ispričaću...
Odličan. Stalno se pitam gde su pogrešili roditelji ovih roditelja što su im deca sada roditelji…
I kakav savet imate za nas roditelje cija deca nece da dodju,odu,stanu… 🙂 ?
Bogami, nije ovaj tekst loš. Ljudi treba da shvate da Zoran Milivojević pomaže deci da izrastu u normalne, psihički zdrave, funkcionalne osobe. A ovo za modele vaspitanja je tačno. Ja imam oba ova problema sa vaspitanjem.
Naime, ja sam rođen kao jedino dete svojih roditelja, i ostao sam jedinac do dan-danas. Još od malih nogu, na meni su primenjivana oba ova načina vaspitanja-i intruzivno, prezaštićeno-Nemoj, Jovane, pašćeš, ostavi to, ja ću, nećeš ti to umeti, pokvarićeš ti to, sigurnije je da ja uradim, nećeš ti to moći, ne znaš ti to…, i razmaženog-sine, sve će biti onako kako ti želiš. Kada sam bio mali, najviše na svetu sam voleo svoje roditelje.
Međutim, kada sam malo odrastao i ušao u pubertet/adolescenciju, znači, od petog razreda-11 godine, stvari su odjednom krenule nizbrdo. Video sam i shvatio koliko sam nefukncionalan, imao sam-imam i danas strašne komplekse zato što sam lenj, ne znam da radim ni jedan pravi fizički posao kako treba, ne bavim se sportom nijednim, i čak i ne znam pravila nijednog sporta, ne umem da se obučem, i dalje svlačim duks preko glave vukući ga ya kapuljaču ili kragnu, u 19-oj godini nisam siguran u svoju veštinu vezivanja pertli, imam poremećaje u ishrani…I još mnogo, mnogo toga. Ranije sam mislio da takav način vapsitavanja daje slobodu detetu, međutim, sada vidim da to nije tako. Sada shvatam da mi je to najgori lanac i najteže breme oko vrata.
Sad sad četvrta godina srednje škole, i treba da izaberem svoj životni put. I sada me roditelji stalno nešto skreću sa tog mog životnog puta i naturaju mi neke svoje ideje, a ja, pošo sam razmažen i prezaštićen, teško mi je da kažem ne.
Ako se izvučem iz ovoga, i ako sutra, jednog dana, budem imao decu, sigurno neću ponoviti istu grešku.
Hvala Vam, profesore Milivojeviću, što se borite za prave vrednosti u vaspitanju dece.
Jovane, pazi samo da ne odeš u drugu krajnost sto se tice tvoje dece i porodice sutradan. Zelim ti da se otrgnes sto pre, pokazi roditeljima sta zelis i reci im otvoreno da je vreme da te puste da donosis sam neke odluke. Kada upises fakultet, zaposli se negde preko leta, radi, zaradi svoj dinar kojim ces sam raspolagati i bices zadovoljan, sigurno nisi nesposoban.Ili nadji negde gde mozes da radis i naučiš neki fizicki posao koji ti se najviše dopada i koji bi zeleo. Otrgni se, mlad si covek, uradi nesto da se osecas vredno.
Zorane, nije ni cudo sto Vas vecina smatra neadekvatnim psihologom… Vi ste, samo, medijski dobro angazovani… “Razmazujuci roditelji”… ne bih se slozila s tim. Iz licnog iskustva govorim da imam razmazeno trogodisnje dete koje vaspitavam u pravom smeru i i te kako kaznjavam kada zasluzi i za okolinu vazim za strogog roditelja, pa opet dozivim da mi se dete baca u prodavnici igracaka. Nije apsolutno takvo, ali desava se. Vise ne mogu ni recima, ni batinama da doprem. Nadala sam se da cu naici na adekvatan savet, a ne pametovanje…
Eto….priznajete da imate razmaženo dete i da ga kažnjavate. A i dalje nije dobro. Šta očekujete, savet kao čarobni štapić? Pravilo je da nema pravila i da dete ne može da se “ukalupi”. Možda ste preskočili da kažete da više zvocate a manje razgovarate sa detetom. Možda ste preskočili da brzo prelazite na fizikalisanje sa verbalnog…Sa moje tačke gledišta, vi isuviše subjektivno posmatrate vaš način vaspitavanja a spočitavate profesoru da “pametuje”. Realno, očigledno je da se problem neće rešiti na vaš način. E sad, šta ćete promeniti i/ili prihvatiti, odlučite sami