Dve sorte roditelja: Kobra i Lotosov cvet

Spajdermenovska tehnika Supermena

Problem je nastao kada sam shvatila, a Žmu me u stopu pratio, da silom prilika, gore navedene stečene kvalitete ne mogu da ograničim samo na sopstvenu decu. Gde god da me neko turi, ja ću već naći dete na kome ću moći da vežbam svoje sposobnosti. Taman i da dete nije moje. Što nije zgodno. Prvo sam od te nezgodne navike počela da odvikavam Žmua. Lakše je na njemu, nego na sebi, da provežbam prevaspitavanje i prelazak iz Kobre u grupu Lotosov Cvet. Naime, Žmu je svoje strave fokusirao na pokretne stepenice. Kako odemo u neki potrošačko-javno-masovni prostor giga-hiper-mega razmera, Žmu počne pogledom da traži pomenute stepenice. I kao za inat, na njima će se uvek naći bar jedno dete, koje se po svim pravilima nepravilnosti vozi i trčka u suprotnom od krećućeg pravca. Naravno, njegovi roditelji spadaju u Lotosov Cvet grupu, i srećni što je dete konačno našlo neku zanimaciju i ostavilo ih na miru, mirno pijuckaju sokiće na nebezbednoj daljini. U prvo vreme se Žmu, poput Betmena obogaćenog spajdermenovskom tehnikom Supermena, bacao ka stepenicama i na silu spasavao zaprepašćenog ljudskog mladunca. Trebalo mi je više od godinu dana da ga naučim da zaboravi da pokretne stepenice uopšte postoje, da tuđa deca nisu naša deca, i da će jednom naleteti na agresivnog Lotosovca koji će još i da ga tuži što mu je detetu uskratio samopovređivanje. Od tada Žmu, doduše uz lake trzaje glave, disciplinovano gleda u pod, ma gde da idemo.

Kao opuštena Kobra

Na žalost, ono što mi je uspelo kod njega, nije radilo kod mene. Iako su naša deca dovoljno porasla da mi mahom gledaju u teme, uzimaju ključeve od auta, a neka čak i rade (mada mi još uvek nije jasno kako neko može da zaposli bebu maminu), ja još uvek gledam ko će šta da obori, u šta da se zatrči i sa čega da se skotrlja. Na ulici pokušavam da ih uhvatim za ruku, u liftu gledam da ne pričkljepe prste vratima, bez obzira na punoletne godine bih im najradije ja obrisala nos, sa sve onim: „Duni! Duni jako kao lokomotiva!“ To što to radim ili pokušavam da uradim našoj deci, pod uslovom da ih nađem i stignem, to i nekako…ali što merkam tuđu decu, to je muka. Zato, kad god odemo u neki objekat ugostiteljskog karaktera, ja prvo pogledam ima li dece i gde su fokusirana. Ukoliko ih ima, sedam za najdalji mogući sto. Ne zato što ne volim decu, daleko bilo, nego zato što znam da ću u roku od deset minuta početi da naokolo ganjam tuđu decu, da gledam u koji ćošak će da se geknu i gde će da se spotaknu. I dok njihovi roditelji, Lotosovi Cvetovi, mirno pričaju i pijuckaju, meni oči beže kao prepadnute ovce, a opruga živaca Kobre je spremna da me svakog trenutka lansira u spasilačku akciju.

Sto puta sam sebi rekla da sam opuštena, da to nisu moja deca, da sam opuštena, da imaju oni svoje roditelje, da sam opuštena, da me ne zanimaju tuđa deca, da sam opuštena…i nikako da proradi. Iako sam opuštena. Stvarno. Potpuno opuštena. Kao opuštena Kobra. Opuštena.

Roditelj & dete br. 31, maj 2013.