Efraim Kišon: Moje zlato spava

Naš sin tako redovno leže i ustaje da po njemu možete navijati sat. Osim ako ne lažemo, kao i svi roditelji.

Dugo nas je mučila pomisao da sva ostala deca u našem komšiluku idu na vreme na spavanje kao ona mala Avital, Gidonova ćerkica. Gidon je u svojoj porodici zaveo apsolutnu poslušnost i čeličnu disciplinu – on je gazda u kući i tu nema diskusije. Avital ide u krevet tačno u 20 sati i 45 minuta. Sami smo se u to uverili kad smo jedno veče bili kod njih u gostima. U 20 sati i 44 minuta Gidon je bacio pogled na sat i samo mirno i kratko rekao:

– Tali. U krevet.

Ni reč više. To je bilo sasvim dovoljno. Tali je ustala, poželela nam svima laku noć i otrupkala u svoju sobu bez komentara. To se zove disciplina! Najbolja supruga na svetu i ja umirali smo od stida u našim foteljama, pri pomisli da u isto vreme naš sin Amir luta kod kuće polumračnim sobama kao Hamlet u Elsinoru. Stideli smo se tako sve do dva sata posle ponoći. U dva sata ujutro otvorila su se vrata i na pragu je stajala poslušna mala Avital, sasvim budna, držeći u ruci svežanj novina.

– A gde je nedeljni prilog? – upitala je.

Sad je na Gidona bio red da umire od srama. Otada svim našim gostima pričamo kako naša deca tačno u minut idu u krevet.

Zapravo mi vrlo dobro znamo što je doprinelo tome da Amir ne može da zaspi na vreme. On se virusom nesanice zarazio za vreme Šestodnevnog rata, kad je cele noći radio javljao vesti s fronta a mi nismo imali srca da ga oteramo u krevet. Tu pedagošku nesmotrenost plaćamo sada tako da mu puštamo na volju da celu noć luta, pere zube, piški, igra se sa psom, posmatra puževe i slično.

Jednom sam zatekao Amira oko 3 sata u noći u kuhinji kako pokušava da prokrijumčari bocu Koca-kole ispod ruke.

– Zašto ne spavaš, sine? – upitao sam ga.

– Zato što mi je dosadno da spavam – glasio je prilično neočekivan odgovor.

Pokušao sam da mu navedem primer mnogih životinja koje ležu sa suncem i ustaju sa suncem, na što mi on odvrati primerom sove koja mu je ideal još od malih nogu, što će reći od prekjuče. Razmišljao sam ne bi li najbolje bilo da ga dobro isprašim po turu, ali se najbolja supruga na svetu usprotivila tome jer ne može da podnese da joj tučem decu. Nije mi preostalo drugo već da ga oštrim riječima oteram u krevet. Amir je poslušno otišao i do tri sata rešavao ukrštenice.

Obratili smo se psihoterapeutu, koji nas je odmah upozorio da ništa ne pokušavamo na silu jer bi to moglo da ostavi traga u njegovu duševnom životu.

– Priroda će se sama pobrinuti ako joj za to damo priliku – reče nam.

Dali smo prirodi priliku ali ona je nije iskoristila. Kad sam jednom u pola četiri ujutru zatekao Amira kako kredom u boji crta avione po zidovima, toliko sam se razbesno da sam smjesta nazvao popustljivog psihoterapeuta.

Na drugom kraju javio mi se umilni dečji glasić:

– Tata spava.

Spas je došao za vreme praznika Pashe, kad školska deca imaju raspust.

Prethodna strana 1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: