Neću napisati njegovo ime. Kada je pošao u prvu godinu srednje škole doživeo je, kako vi odrasli to kažete, “vršnjačko nasilje”.
Eh, kako bi bilo sjajno kada bi u porodilištu izdavali uputstvo za upotrebu i garanciju. Mislite za bebe? Ma jok!
Jednog davnog februara, 2004. godine, na redovnom pregledu, lekar je saopštio da beba ne napreduje dobro. Počela je da gubi na težini. Izvadili su plodovu vodu i ustanovili da je mutna. Predlog lekara je hitan carski rez. To je bio jedini način da se beba rodi živa. Jedno sasvim obično jutro pretvorilo se u borbu za preživljavanje.
Sve se odigralo poprilično brzo. Niko me nije pitao šta ja mislim. Kako se ja osećam. Izvadili su me iz stomaka, zaslepela su me svetla reflektora, protresali su me, obrtali, okretali, merili, zalivali vodom, umotali u neke krpice, strpali u inkubator i izbockali iglicama. Niko mi nije rekao “Dobrodošla”. Niko me nije zagrlio, poljubio, pomazio… Nikoga nije bilo briga što ću rođendane proslavljati u bljuzgavom februaru umesto u prelepom aprilu.
I kako je počelo, tako se i nastavilo. U neravnopravnom smo položaju u odnosu na odrasle. Vi ste mnogo duže u ovom svetu. Dok mi stignemo, trebalo bi da ste već sve naučili i shvatili. A ono šipak. Lepo sve počnete a onda vam kvrcne nešto. Pobrkate prava i obaveze, prioritete i nebitno. Zamenite uloge sa babama i dedama. Poklonite im rođenu decu, izdate pravila pa umesto dece gajite društveni život i karijeru. Kada u vrtiću ispadne problem, krivi su baba i deda. Kada dete psuje, krivi su baba i deda. Kada je razmaženo, opet su krivi baba i deda. Nekako je sve lakše kada imate dežurnog krivca. To me je podsetilo na nešto što sam čula: “Onaj ko radi uvek je kriv jer onaj koji ne radi ni ne može da pogreši.” Jednoga dana se setite da su deca vaša. Tada se zbunite jer uopšte nemate pojma sa kim imate posla. U vašoj glavi traje ona porodična bajka i porodična idila. A to je davno prošlo vreme…
I tako… ovih dana su se desile neke neočekivane stvari. U moru misterija, čudnih odluka, raznih komentara i bogatog rečnika, shvatila sam da su odrasli jedna velika laž. Hteli ste istinu. Pa, evo vam je. E baš da vidim šta ćete sa njom.
Momak ima osamnaest godina. Živi tu negde oko mene. Čuo je da nešto kao pišem, pa je pitao mog brata o čemu se radi. Pronađu momci stranicu Detinjarije, pa krenu redom. Tekst po tekst. Otišla sam da spavam, a ujutro, kada sam ustala, oni su još bili budni. Ne samo budni, nego nisu zatvarali usta. Citirali su “fore” iz tekstova, prepričavali teme, dodavali svoje mišljenje… ali komentare čitalaca su znali napamet. U isti glas su, kroz smeh, pitali su me “Jesi videla šta ti je rekao…. Ona žena ti je napisala da si… “ Izgovarali su to kao da su upravo gledali najbolju komediju u životu. Posle nekog vremena, samo sam ih pitala “Jesam ja u pravu ili oni?” Odgovor je: “Tiiiii !!!!”
Prošlo je nekoliko dana. Mislila sam da je zabava sa tekstovima zaboravljena. Momci iz kraja se vrzmaju po avgustovskoj toploj noći. Iako sam mlađa od njih nekako mi je život organizovaniji. Dok oni vitlaju po kraju, fudbal, basket… ja odem u bioskop, do Kneza, sa drugaricom na kafu… Vraćam se tako iz grada i zateknem ih na klupama kako pričaju o nekim igricama i cerekaju se. Totalno bezveze, kao neki klinci. Pomislim smoreno “Hoće li ovi ikada odrasti? Tako su opušteni. Ne razmišljaju o ničemu. Nemaju ni jedan problem”. Priđem tom nasmejanom skupu, baš da vidim šta je tako zabavno. I… pokvarim zabavu. Odmah su se skoncentrisali na mene, temu promenili, a momak kog sam već spominjala mi je rekao: “Jel mogu ja da ti dam intervju? Stavi moje ime slobodno.”
Neću napisati njegovo ime. Ne sada. I ne posle priče koju sam čula. U naš kraj se doselio kada je bio šesti razred. Kada je pošao u prvu godinu srednje škole doživeo je, kako vi odrasli to kažete, “vršnjačko nasilje”. Živahan, sladak, ne preterano krupan, privukao je pažnju u društvu, posebno devojčicama. Ali, privukao je pažnju i nekoj ekipi koja “uvodi red”. Jedno veče su ga sačekali ispred ulaza u zgradu i uboli šrafcigerom u stomak. Nikada nije saznao razlog.
U naš kraj se doselio jer je prešao da živi kod bake i deke. Ustvari, otišao je iz kuće. Pobegao. Iako je jedini sin u porodici sa četiri devojčice, očekivali bi da je bio mezimac. Pa sin jedinac je to. E taj sin jedinac je batine dobijao kablom. Otac ga je vodio u sektu. To je bio uslov učlanjenja, da novi član mora da dovede još nekoga.
Ove godine je završio srednju školu, želeo je da upiše fakultet. Roditelji su mu rekli da im treba novac i da mora da počne da radi. Polagao je prijemni na Elektrotehničkom ali nije upao na budžet. Zaposlio se na benzinskoj pumpi. Sada radi i dolazi kod mog brata da vežba matematiku i programiranje. Odlučan je da naredne godine ponovo polaže prijemni i upiše fakultet.
Iako ne živi sa roditeljima, oni sebi daju za pravo da donose odluke o njegovom životu. Pritom, traže da deo plate daje u kuću u kojoj i ne živi. Sa majkom nije razgovarao punih sedam godina a ipak ona ne smatra da treba da raspravi i ispravi neke stvari. Zbog njegove duše.
Jedva sam pohvatala sve informacije. Neke delove priče nisam mogla da povežem. Obećala sam mu da ćemo napraviti intervju. I hoćemo. Jer poverenje koje mi je ukazao je zlatna medalja za ovo što radim. Svi moji tekstovi su dobili smisao i cilj. Njega su napala neka vaša deca. Njega su rodili neki koji su vaše godište. Njega je u sektu vodio neko ko bi trebao da ga od toga sačuva. Njega je tukao neko ko treba da ga mazi. I kada kažete “U naše vreme…” Koje je to vreme? I ko ste vi? Ovaj momak ima osamnaest godina i živi danas, u vaše vreme.
Ovo je jedan običan dečak kog srećete na ulici. Po njegovom osmehu bi mislili da nema ni jedan jedini problem. Oko čela nosi maramu ispod koje je puštena kosa do ramena. Lako može da vam se omakne da ga opsujete, kažete nešto ružno, besno… Zašto? Pa onako. Izleti iz neke vaše poremećene vizije i nepameti.
I za kraj, da se NEEEKI od vas ne bi mučili, evo sama sebi ću da kažem: “Ma jedi bre mala da ti ne kažem…” Pa dobro, neka vam bude… ali vi se bar postidite.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: TINEJDŽERI
Iz ugla jedne tinejdžerke: Second hand muškarac
Nakon četiri godine provedene u Budimpešti, vratila sam se u rodni grad. Nedostaje mi nekoliko ljudi, jedan neugledan kineski restoran sa fenomenalnom hranom i naravno, metro. Prva dva nedostajanja su...
Zašto tinejdžeri (ne) poštuju odrasle
Počeću citatom iz pisma koje sam dobila od Ivana (18 godina): Кako su mi dosadili svi ti ljudi koji traže poštovanje samo zato što su rođeni 20 ili 40 godina...
Nikada nisam htela da budem loše dete. Samo sam htela ljubavi i topline
Odrasla sam u primernoj porodici sa svim blagostanjem. Otac mi se upokojio, a majka je još uvek živa, da joj Bog da zdravlja i još dugo da poživi. Sećajući se...
Zablude zbog kojih možete pokvariti odnos sa svojim tinejdžerom
* Adolescencija je samo jedna od loših faza kroz koje treba proći. Možemo biti skloni zatvaranju očiju dok oluja ne prođe. Kao da nemamo nikakvu drugu mogućnost sem da trpimo...
Bravo, mala, svaka ti je na mestu.
Samo, majku mu staru, kaže se “ni o čemu”. 🙂
: )
Zdravi
Pre par dana imo sam 62 godine. Ćovek misli, da je preboleo, ali uvek se nađe nešto, da ga podseti. Zbog takvih stvari nisam ni na oćevu sahrani išao. Pomogni tom dečku ako možeš.
Pozdrav iz Holandije