Iz ugla jedne tinejdžerke: Mama, radiš domaći? Ti si vredna, divna i ne grešiš

Omakla se loša ocena… svakome se desi. Roditelji podele sa nama našu muku, uteše nas i ponude pomoć da savladamo gradivo koje ne razumemo.

Piše: Natalija Tomić, 17 godina

Dragi roditelji, družimo se već nekoliko meseci. Nešto ste mogli da naučite od mene. Ko je hteo. Ipak, i ja sam nešto naučila od vas. Zato što sam tako htela. Pažljivo sam pratila koji tekstovi su vam se dopali više, a koji manje. Još pažljivije sam čitala komentare. I… evo šta sam ja naučila.

Veliki broj roditelja tekstove čita površno. Čim vide da piše tinejdžer odmah se nakostreše. Neki od mojih tekstova se poprilično poklapaju sa mišljenjem poznatih i priznatih pedagoga. Njih sa oduševljenjem odobravate i divite se kako su mudri. Evo, da me sada pitate šta sam uradila pa se ljutite na mene, iskreno, nemam pojma.

Takođe sam videla da nemate baš neki smisao za humor. Što je mlađa godina prizvodnje, to ste više zbunjeniji i uvredljiviji. Ne ljutim se kada mi kažete da nisam u pravu jer tako misle uglavnom roditelji male dece. Vi još uvek živite, odnosno uživate u iluziji da znate šta radite. Ali, umorićete se jednog dana. Umorićete se ili će vam dosaditi da sve držite pod kontrolom. Pritom, zbunjujete roditelje tinejdžera.

Verujte mi da će doći trenutak kada ćete poželeti da meni, ovoj osporavanoj tinejdžerki, postavite pitanje ili u komentar stavite čak srce. Nema roditelja koji nije bar jednom (i to ako ima sreće) postavio pitanje: “Gde grešim?”

Samo roditelj koji živi najjednostavniji oblik života može da vidi istinu. On može mirno i lako da nosi svoje roditeljstvo. Pa čak i kada bude mnogo teško bude nekako lako. Ako mi opet ne verujete, evo pogledajte kome se sviđa ono što napišem. To su roditelji tinejdžera ili roditelji starije dece. Iz njih govori iskustvo a iz mene moje godine. Mi smo idealna kombinacija za sasvim pristojan izvor informacija.

Gledajte ovako. U prvom razredu su skoro sva deca divna, pristojna, poslušna… Skoro sva, jer se nekim čudom raspoređeno, u svakom odeljenju pojavi bar jedan zabavljač. I šta bude sa njim? Nisam videla ni učiteljicu, ni roditelja, ni pedagoga, ni školu, ni sistem… koji je tog majušnog harambašu uspeo da smiri. On iz godine u godinu postaje sposobniji za nestašluke a imuniji na kazne. Polako vuče za sobom drugu decu. Već u sedmom razredu, nema ni jednog deteta za koje roditelj može glasno da kaže “Moje dete je divno”. Mislim, može, ali će mu se ostali nasmejati iza leđa. Evo, ovo vam garantujem. Pre samo četiri godine sam bila sedmak.

Ima nešto što ne bi trebalo da čekate da shvatite tek kada se dogodi… ili nikada. To što ste vi ubeđeni da ste dobri roditelji ne znači da zaista radite ono što je dobro za vaše dete. To što vaše dete ima dobre ocene, nikako ne znači da možete mirno da spavate. Ni loše ocene nisu znak da je dete problematično. Ocene su sitnica koja veoma lako može da se popravi ali i pokvari. Na kraju osmog razreda, podvlačili smo prvu crtu u životu. To je bila prva prava podela gde većina roditelja nije imala moć da poklonom ili uslugom “završi posao”. Taj osećaj koji izazove podela je samo sitnica. Najluđe stvari još ne vidite. Istina je da je svako dospeo u okruženje koje mu po svemu odgovara. Tu mislim na nivo obrazovanja, kulturu nastavnika, ponašanje ostale dece, interesovanja… ma na sve. I to je kraj svakog roditeljskog uticaja i kontrole osim za one koji su to uspostavili do četvrtog-petog razreda. Zato se opet vraćam na početak.

Ako u mojoj porodici ima troje totalno različite dece, kako je moguće da smo svi u dobrim odnosima i međusobno i sa roditeljima. Znači, rekla bih da nije do dece već do roditelja. Otkriću vam nešto što je u našoj porodici totalno suprotno od onoga što piše u knjigama. Neću detaljisati koje je dete u pitanju i sa koliko godina je imalo “svoje trenutke”. A da ih je bilo, bilo ih je. Poenta je da su nekim čudom brzo iskorenjeni bez galame, kazni, ucena, batina i suza.

Rano jutro, kišno, mama donosi cipelice da obuje detetu koje sprema za vrtić. On pogleda u patike i kaže: “Hoću patike.” Mama mu objasni da mu se cipele lepše slažu uz garderobu a i da su bolje jer pada kiša. On skoro iritantno ponovi: “Hoću patike”. Mama skloni cipele, obuje mu patike i odu u vrtić. Sledeće jutro, mama je želela da mu obuje patike ali mu je donela cipele. Isto se ponovilo, a ona je bez komentara poslušala. I tako je narednih nekoliko dana prvo donosila obuću koju ne želi da dete obuje. I svaki put dete je tražilo onu drugu, neponuđenu. To nije potrajalo ni desetak dana, prestalo je da bude interesantno jer nije imao sa kim da odmerava snagu. Kada smo kasnije, već u nekim tinejdžerskim godinama, slušali ovakve priče, pitali smo mamu zašto samo nije naredila, rekla nam je: “Pa valjda sam mudrija od nekog balavandera. Nisam blesava da se nerviram.”

Jedno od nas, a desilo se svakom, kasni u školu. Naš roditelj kaže: “Me ne brini, ja ću da te odvezem” ili “ Nemoj da trčiš preko ulice, opravdaćemo zakašnjenje” ili već smisli nešto pametno. Trčanje u školu? Ne bih zbog kašnjenja ni ja savetovala pretrčavanje ulice.

Dešavalo se da zaboravimo da uradimo domaći pa ga se setimo u deset uveče. Uglavnom je komentar bio: “Da li ti treba pomoć?” ili “Hajde da ti pomognem. Zajedno ćemo brže”. Druga opcija bi bila grdnja pa tek nakon tog teksta da radimo domaći po kom kaplju suze.

Kada ne stignemo da se spremimo za kontrolni dozvoljavali su nam da ne odemo taj dan u školu i da se spremimo za sledeći čas. Mislim, logično je da u nekom trenutku shvatimo da može i da se pobegne iz škole. Možda je ipak manja šteta ostati u kući nego lutati ulicama.

Omakla se loša ocena… svakome se desi. Roditelji podele sa nama našu muku, uteše nas i ponude pomoć da savladamo gradivo koje ne razumemo. Suprotno je galama, kazna i da zabranite nešto što ni nema veze sa problemom.

Tema iz likovnog, baš ono… a talenat ono baš… Izvadimo pribor, napravimo kreativni haos, pa se zajednički bacimo na umetnost. Eto malo zabavnog zajedničkog vremena koje ionako nemamo. Pa odavno ste shvatili da nemate budućeg akademskog slikara, tako da … opušteno.

Jedna od prvih stvari koje sam naučila od roditelja je da svaki problem ima rešenje. Čak i kada nema popravke, rešenje je da prihvatimo situaciju i da se više ne mlatimo i ne trošimo vreme i živce bezveze.

Znam da nigde nećete pročitati ovakav savet: “Roditelji, pomažite deci da urade domaći” ali ja podržavam roditelje koji to rade. Pa kome ćete ako ne svojoj deci. I baš vas briga ako vas neko osuđuje, kritikuje ili ogovara. Zašto bi prema komšiji bili ljubazniji nego prema sopstvenom detetu? Zato nikada ne kombinujte pomoć i zvocanje. Jer nekako zvocanje uvek nadjača pomoć. Zar se vama nikada nije desilo da se uspavate, da zaboravite da završite posao, da nešto ne umete da uradite? Zašto mislite da nama to ne može da se desi? Pa i mi smo ljudi a ne tamo neka super bića. Evo, kod nas je upalilo. Pomažemo jedni drugima, razumemo greške i propuste i trudimo se da ih ispravimo. Kada nam roditelj ponudi pomoć nemamo izgovor da ne uspemo. A i postidimo se da ponovimo grešku mnogo više nego da se lepo ljudski izgalame pa da se mi nadurimo, lepo tinejdžerski .

Autor knjige Sedam smrtnih virusa

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst:

Tagovi :Iz ugla jedne tinejdžerke, Natalija Tomić, odnos roditelja i dece, tinejdžeri, učenje

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: TINEJDŽERI

Zbog čega tinejdžeri ne reaguju na majčin glas?

1 komentar.

Marko ·13. 11. 2021 · Reply ·Citiraj
Sve sto su tebe roditelji ucili jeste da su tvoje obaveze njihove obaveze. Da je potpuno ok da ne preuzmes odgovornost za svoje gluposti, nego je lakse da prosto ne odes u skolu. Zanima me kako ces da podneses frustraciju sto ne mozes sutra da odes sa posla tek tako, jer “nisi spremna”. Domaci je dat detetu da ga uradi a ne detetu i roditelju. Za jednu stvar si u pravu, to sto ljudi misle da su dobri roditelji ne znaci da to uistinu i jesu.