Kad kažete „Vrati mu!“, da li stvarno to želite za svoje dete?  

Umesto da zauzmete stav kao da su stvari crno-bele, bolje je pratiti ponašanje svog deteta i reagovati u skladu sa NJEGOVIM emocijama, ne vašom željom za osvetom.

Piše: Irena Pilipović

“Ko je “prvi počeo” je kod dece izrazito subjektivan doživljaj. Ja još nisam upoznao dete koje je prvo počelo.” Nenad Arsić

Povela se, na jednom portalu za roditelje, rasprava kako treba vaspitavati dete ako ga neko napadne. Bez obzira na odličan tekst pegagoškinje Snežane Golić, nastavlja se smena opštih mesta u komentarima ispod.

Ovo je večita tema, kao i tema vršnjačkog nasilja uopšte.

Veoma mi je zanimljivo što je većina komentara u korist: udri! A pritom znamo statistiku okretanja glave od nasilja kada su odrasli u pitanju, pa i u samim domovima onih koji uče da treba vratiti.

Evo nekih od komentara. Krenimo redom.

Zabluda broj 1:

“Ne volim nasilje nikako, ali nasilnici uglavnom reaguju samo na to.”

Iznenadili biste se kada biste u praksi videli koliko je ovo zapravo potpuno suprotno.

Naslilnik napada jer ne zna kako drugačije da dobije:

  • potvrdu vršnjaka (i odraslih)da vredi
  • oslobođenje od stida što nema ništa drugo da ponudi osim udarca (nije zapravo dobar ni u čemu)
  • da se i sam zaštiti od budućih napada po principu zastrašivanja, jer se i sam oseća nezaštićeno i ranjivo
  • ljut je na život jer su ga naučili da se svet vrti samo oko njegovih/njenih potreba
  • tuča je najlakši način da se privuče pažnja odraslih za kojom toliko čeznu, makar bila i u vidu kazne
  • ne zna kako da neutrališe i mentališe svoja osećanja, niko ga nije naučio
  • bes i ljutnja su zabranjena osećanja kod kuće. Ljut/a na roditelje kod kuće, odigrava tamo gde je “lakše”
  • deca mu/joj uzvraćaju tučom, što odobrava ove načine

I sad, kad svojoj deci kažete da treba i oni tako da se ponašaju, šaljete im i poruku da ste roditelj isti kao i nasilnikov. To ih zbunjuje i užasava, pogotovo ako vas nikad nisu videli da pesnicama rešavate nesuglasice sa kolegama. Ako pesničenjem i vi rešavate, onda je ok da tako i vaša deca. Ali ako se ne tučete, zašto to tražite od svoje dece?

Zabluda br. 2:

“Ako nastane problem što je vratio nekom stajaću čvrsto iza toga. Prošla sam kroz vršnjačko nasilje i ne želim da moje dete prolazi kroz isto. I treba da vrati ako ga neko dira, a svakako će da bude naučen da ne dira prvi.”

Možda je prvo pitanje zašto mama nije vraćala svojevremeno i da li je njena deca treba da izleče bes usmeren ka njenim nasilnicima. Ko kome ovde treba da bude roditelj i ko koga od čega da štiti?

Zabluda br.3:

Ja mojoj deci kažem ne vređajte i ne udarajte prvi. Al ako vas neko dira bez razloga, branite se.”

Braniti se je vrlo široka kategorija delovanja. Isto kao i nasilje. Nasilje eskalira, menja oblike i prilagođava se i predatoru i žrtvi, sve zavisi šta se nasiljem želi postići. Niko nikada nije žrtva postao tek tako. Postoji gomila koraka koji su ključni u eskalaciji nasilja, koji ne budu na vreme primećeni i na njih nije reagovano na vreme.

Kao što su i uvrede vrlo diskutabilna kategorija i zavise koliko od onoga što vređa, tako i od onoga kom je uvreda upućena.
Primer: ako mi neko kaže da sam zelena, ne mogu se na to uvrediti kada znam da nisam zelena.

Zabluda br.4:

“Ja sam ih rodila i ne dam na njih!”

Umesto da zauzmete stav kao da su stvari crno-bele, bolje je pratiti ponašanje svog deteta i reagovati u skladu sa NJEGOVIM emocijama, ne Vašom željom za osvetom i nemoći da ga zaštitite.

Zabluda br. 5:

“I zašto bih imala empatiju prema nevaspitanom derištu.“

„Mom detetu mogu to da urade deca koja su nevaspitana i koja ne znaju da se ponašaju, jer ona se ona nikada ne bi ponašala prva kao raspuštena. Gledam kako ne reaguje i ne mogu da verujem!”

Još jednom, potražnja od deteta da bude u krajnostima: budi fina i vaspitana, a kad su drugi nevaspitani, budi i ti!

Drugo: od drugih će da zavise i tvoja osećanja jer ćeš biti dobra kad su drugi dobri, a besna kad je neko drugi besan (a ti nisi). Tako dobijemo ono: eto, sad sam (ti) zbog tebe razbio glavu! Da nije tebe, nikad ne bih bio/la zver! I slično.

 

Priznajem, ni ja se ne bih snašla kako da reagujem.

Šta god mislili da ćete postići tim “odbranama”, dete koje nije agresivno ovim načinom ne može biti zadovoljno.
Uvek će nas kroz život pratiti nasilnici ovih ili onih kategorija.

Ne uzvratiti udarac nije znak poraza niti poziv na dalje nasilje.

Nije udarac jedini način odbrane. Već na mlađem osnovnoškolskom uzrastu, deca mogu da se uče nenasilnom rešavanju konflikata, što sve obrazovne ustanove i rade.

Tek ovo šalje zabunu među decu koja nisu nasilna, jer kod kuće: udri! a u školi: nemoj!

To, naravno, ne znači da ne treba reagovati uopšte. Još jedna od generalizacija je i utisak da je prijavljivanje i traženje pomoći kukavički čin, koji samo potvrđuje nemoć.

Ti isti roditelji ne podržavaju prijavljivanje problema starijim osobama jer je to tužakanje. Grde ga jer nije dorastao vršnjaku.

A tako dete dobije utisak da je samo i da jedino nasiljem i može da se dopadne svom roditelju.

Da li stvarno to želite za svoje dete?

 

Irena Pilipović
Integrativni psihodinamski psihološki savetnik i psihoterapeut pod supervizijom

Izvor: Psihoterapeut_beograd.com

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Pogled kroz ključaonicu braka: Uvek je “onaj drugi” više kriv

“Kada bi on samo manje radio, kada bi ona samo manje komentarisala, kada bi njena mama ređe dolazila, sve bi bilo, da ne kažem - banja”. U realnosti, i kada zagrebemo dublje, postoji mnogo toga što nije tako jednostavno, evidentno i podrazumeva odgovornost i analizu ponašanja oba supružnika. - Piše Ana Jokić, psihoterapeut

Bonton na plaži – nepisana pravila lepog ponašanja koja su u trendu svake godine

Ovo su nepisana bonton pravila na plaži koja bi trebalo da važe za sve, a najbolje da pokažete svojim primerom

Najmudrija srpska poslovica koju treba ponavljati deci tokom odrastanja

Naš narod je bogat narodnim umotvorinama i poslovicama koje se tradicionalno prenose, ali postoji jedna srpska poslovica koju bi trebalo češće ponavljati

Upisna groznica trese Ekonomski fakultet i Psihologiju, pad interesovanja za IT smerove

Godinama unazad slušamo priče o velikom interesovanju za IT smerove na fakultetima čija diploma vrlo brzo nakon završenih studija donosi unosne zarade. Međutim, ove godine je situacija nešto drugačija - beleži se pad onih koji bi da budu programeri u odnosu na ranije, a stručnjaci imaju objašnjenje.

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img