Piše: Jasmina Jovanović
Ne smatram se merodavnom da bilo šta o postu ikog savetujem. Sem da dam po neku ideju oko spremanja hrane. Jer, verujte mi, pasulj i džem nisu jedine namirnice koje možete da jedete. Da je tako, post ne bi bio zdrav, a veoma je zdrav ako ga napravite zdravim. Redovno me iznenade žalopojke ljudi koji krenu da poste. I njihov komentar kako su im se riba, pasulj i džem smučili za ceo život. Takvim ljudima pristajem da dam po neki recept ili ideju kako da uživaju u postu.
Isto tako ne smatram nikoga merodavnim da bilo kome govori o postu, sem ako nije svešteno lice, veroučitelj ili eventualno kuvar. Čak i ako je upitan od strane nekog zainteresovanog, neka ga uputi na pravu adresu – njegovom parohu. Ako je planirani post zaista post iz verskih ubeđenja, iz pokušaja da se ispoštuje vera pradedova, onda je opasno da to bude po savetu komšinice ili drugarice iz dva prosta razloga: kao prvo, potrebno je da ga blagoslovi sveštenik, a kao drugo, to nije njihov posao. Sad opet, ako neko tako naziva svoju dijetu, opet ne dajte se navući na isprazne priče kojima nismo dorasli. Za lek se ide u apoteku, za bolest kod lekara, a kad poželimo da postimo – pitaćemo komšinicu za savet? Ne, nećemo.
„Ako je planirani post zaista post iz verskih ubeđenja, iz pokušaja da se ispoštuje vera pradedova, onda je opasno da to bude po savetu komšinice ili drugarice“
Dopuštam sebi još samo da radoznalcima sa pitanjima o tome zašto ja postim, i odgovorim. Odgovor je prost, i logičan je sled svega što jesam. Pošto nikada nisam posumnjala u svoje prezime koje sam nasledila od pradedova, ni u činjenicu da smo pripadnici naroda kog jesmo, zašto bih onda sumnjala u veroispovest koju su mi zajedno sa prezimenom i nacijom ostavili kao znamenje? Neki su se postideli nakon mog odgovora. Možda zato što su oni sami sumnjali u ispravne odluke svojih predaka.
