Ti si prosek 5 ljudi sa kojima provodiš najviše vremena. Sve se računa, a osmeh, zagrljaj i lepa reč otvaraju sva vrata. Taj Life-Pass ti traje do kraja života.
Obećao sam Nataliji da ću je ove godine naučiti da skija. Obećanja se kod nas u porodici poštuju. Krenuli smo da planiramo. Preskupo je da idemo svo četvoro na skijanje. Idemo samo Nata i ja.
Trebalo je da krenemo na Jahorinu. Samo nas dvoje i moj brat. Jedno jutro Nađa (mlađa ćerkica) me gleda krupnim okruglim оčima koje tope glečere i kaže: “i jaa bih volela da naučim da skijam”…
Gospođa kaže: “Baš bih volela da idemo svi. Ali bolje da Nata nauči. Idite.”
I ja bih da idemo svi.
Zovem jednog drugara kog nisam video godinama. Pričamo o svemu i kroz priču mu pomenem da planiramo da idemo na skijanje.
“Oćete kod mene? Imam apartman u centru. Možete od nedelje.”
Hm. Super. To je stavka manje. Smeštaj imamo. Ostalo ćemo da platimo. Javljam. Nađica skače od sreće, svi skačemo.
Kopaonik nam je idealan, pošto do njega pravimo dva pit-stopa, jedan u selu pa drugi u Raški. Ostaje nam samo još pola sata do planine, u gepeku je torba, domaća pita sa višnjama miriše pola metra oko auta 🙂
Ulaz u nacionalni park se plaća. Otvaram prozor, čeka me širok osmeh:
“Johni pa gde si 100 godina. Tu ste svi.” Moj komšija iz sela viri kroz otvoren prozor vozačkih vrata, iza nas se polako pravi kolona.
“Koliko smo dužni?” Pitam.
“Ma ne zajebavaj me. Vi ste ovde domaći. Nemoj da mi pravite gužvu”
Iako je cena simbilična, prija kada vas umesto računa dočeka iskren osmeh i dobrodošlica.
Dolazimo do hotela. Nije se šalio kada je rekao da je u samom centru. Nema mesta za iglu, a kamoli da se parkiramo. Iz drvene kućice izlazi plavi momak i smeje se.
“Ćao, otkud vi. Ne poznadoh BG su vam tablice. Gde ste smešteni?”
“Ej ćao. Tu smo u ovom hotelu.” Pokazujem rukom, znam čoveka ali ne znam mu ni ime niti se sećam ko je.
“Stavi ga onda pravo u sneg ispod prozora od sobe.”
Pitam ga koliko je parking dnevno, odgovara mi: “Ne zajebavaj, platiće tvoj kum po rakiju.”
Ulazimo u smeštaj. Zvoni mi telefon:
“Jeste se smestili? Ako vam treba ski pass, imaš dva u fijoci ispod TV, mi nećemo skijati ove nedelje”
Ok. Imamo i ski pse 😉 Za decu smo uzeli gratis. Trebaju nam skije za klinceze. Odlazimo u skijašnicu…
“Ćao… otkud vi. Za ove malecke treba oprema?”
“Da. Mi imamo svoju. Koliko je dnevno?”
“Ajde beži. Platiće tvoj brat po pivo.”
Već postaje neverovatno. Nemoguće je. Sve smo skockali. Ah da, valjalo bi da ih neko nauči da skijaju, iako sam dooobar skijaš i odrastao sam na snegu, ipak za prvi čas uvek treba uzeti profesionalca. Zovem jednog od moji najboljih drugara.
“Nema šanse. Pun sam do kraja marta. Jedino da ti javim ako neko odustane.”
Nema veze, snaćićemo se. Nakon dva sata zvoni telefon:
“Otkazali mi neki. Čaš je u 9:00. Ako vam nije rano.”
Ako vam ovo previše izgleda kao bajka, slobodno ne čitajte dalje 🙂
Odlazimo na ručak u kafanu na stazi. Pojavljuje se moj cimer iz Studenjaka sa detetom i seda sa nama. Nismo se videli ko zna od kada.
“Daj da platim” mašem konobaru.
“Sve je na kuću”. Kafanu drži njegov rođeni brat.
Kažem kroz neverujući pogled: “Daj ljudi da platim nešto”.
Uz osmeh mi kažu: “Večeras se okupljamo, staro društvo. Uspavaj decu, čekamo te u 8:00. Oće te.”
Možda sada pomisliš “Johny pa baš imaš sreće, baš te kenja. Usralo te ko foku…” I to će većina da pomisli i za tebe kada ti se nešto ovako desi. To je ok, samo ja više u običnu sreću ne verujem.
Već dugo verujem u zasluženu sreću. O da, zaslužio sam je, raznim dobrim stvarima, danima i noćima provedenim u lepom druženju sa ljudima. Nekada svesno, a većinom nesvesno. I zaključih ovo:
Ljudi su najvredniji resurs.
Ti si prosek 5 ljudi sa kojima provodiš najviše vremena. Sve se računa, a osmeh, zagrljaj i lepa reč otvaraju sva vrata. Taj Life-Pass ti traje do kraja života.
Ovaj utorak danas pade u sredu zato što sam ulagao u ljude.
Ljudi su najvredniji resurs, zasluži svoju sreću zasluži svoj Life-Pass.
Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš možeš i mnogo više.
Johny – vlasnik Life Pass-a 🙂
Prijavite se na besplatni newsletter na
https://subscribepage.io/bajkautorkom
Nikola Petrović Johny je autor popularnog bloga i instagram profila “Sasvim digitalno” i kreator E-booka “Kako uspešno voditi Instagram” koji vam može pomoći da vaše ideje proširite i do vašeg hobija napravite biznis.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Siromaštvo – najsnažniji okidač stresa i lučenja kortizola
Siromaštvo dovodi do posebnog odnosa prema životnim uslovima, koji, iako puni topline i darežljivosti, zahtevaju stalnu budnost pred opasnošću i donose hronični stres, jer siromaštvo ugrožava mentalno i fizičko zdravlje...
Bajka utorkom: Blokirala sam, ne mogu da pišem. Blokirao sam, ne mogu da kreiram ništa.
Koliko puta ste ovo čuli? Još gore, koliko ste puta ovo čuli od sebe :) Danas treba da napišem bajku, nemam ideju šta bih napisao. Da me neko pita za...
Kopaonik je najskuplje mesto trenutno, a kako zimovati tamo za džabaka
Obećao sam Nataliji da ću je ove godine naučiti da skija. Obećanja se kod nas u porodici poštuju. Krenuli smo da planiramo. Preskupo je da idemo svo četvoro na skijanje....
Bajka utorkom: Jedan razlog da se neko vrati iz Švajcarske posle 40 godina
Ulazim u servis za popravku motora. Na podu su pločice u boji drveta, sa strane fasadna cigla do pola a od pola vijuga kristalno beli zid. Više je kao neki...
Nema komentara.