Koristila sam tv, ali je i on koristio mene. Bila je to divna veza bez ikakvih trzavica. Sve dok nisam odlučila da je raskinemo. Shvatila sam moć tv-a jedan dan kada sam decu ostavila svojoj zaovi da ih pripazi, i pri tom joj objasnila da već neko vreme ne gledamo tv. Kada sam se uveče vretila svi su sedeli na kauču i opčinjeno zurili u ekran.
Sem tog jednog dana, plan je skoro pa uspevao. Devojčice nisu tražile tv ni ujutru ni po podne ni uveče.Više su se igrale svojim igračkama, ali i jedna sa drugom. Bolje su se slagale. Bile su radoznalije nego inače i sklonije avanturi. Naučile su kako da se zabave a da u to nismo uključeni ni ja ni tv. Provodile su više vremena napolju. Čitale su više knjiga i nacrtale više crteža nego inače.
Neću da lažem i kažem da je bilo lako. Posebno ne meni, jer trebalo je da budem prisutnija, da pratim šta rade i da li su bezbedne. Morala sam da očistim više nereda. Bilo je više voštanih boja na mom drvenom podu i mrlja od markera na mom tepihu. Bilo je peska svuda po mojoj kuhinji, više sam radila i moja deca su bila prljava sve vreme. Oni su sve vreme stvarali haos, ali taj haos ih je uspešno odvajao od televizije.
Odlično im je išlo da budu samo deca.
I priznajem, odlično me je izvelo iz udobne zone „biću lenja mama dok vi zurite u ekran“. Nisam baš sigurna kako će ovo izgledati kad krene škola. Ja nisam protivnik tv-a. Štaviše, mi još uvek imamo subotnji filmski maraton kada u pidžamama gledamo filmove i jedemo brzu hranu. I fenomenalno je što smo sada pred taj maraton uzbuđeni dok nam se pre zabrane tv-a to podrazumevalo. Povremeno devojkama dozvolim i neku edukativnu igricu na ajpedu.
