Ljutnja me savladava. Ne znam kako je dečaku, ali mene je zabolelo. Pojavila se, odjednom, i meni poznata slika. Da, sad mi je jasno. Prisećam se. I ja sam jednom bio Dušan.
Imao sam sreću da odmah posle fakulteta nađem posao u tada velikoj domaćoj kompaniji. Bio sam sretan i radostan, prepun pozitivne energije. Prvi bih dolazio na posao, nasmejan i oran za rad. Nije mi bilo teško da ostanem na poslu, čak i kada svi odu. Davao sam sve od sebe da se pokažem direktoru. Stariji, iskusan čovek. Vodio je kompaniju već dvadesetak godina. Nije mnogo pričao, nije davao savete. Uvek ljut. Bez obzira na to, verovao sam u sebe i čekao priliku u kojoj ću moći da se pokažem.
Tuča roditelja na vaterpolo utakmici u Beogradu: Kompleksi ili lečenje bolesnih ambicija?
Najzad, nakon šest meseci, pripalo mi je da vodim važan projekat. Zadatak je bio da se poveća prodaja građevinskog lepka koji je već nekoliko godina bio u padu. Imao sam nekoliko ideja. Predložio sam izmene koje su se ispostavile kao dobre. Promenili smo recepturu, uveli novo pakovanje, održali na desetine prezentacija, podelili uzorke… Majstori su ga stidljivo probali, zatim počeli da ga koriste i na kraju preporučivali i samo njega koristili. Vrlo brzo, prodaja se utrostručila. Bio sam srećan i ponosan. Dao sam sedam golova. Sa nestrpljenjem sam očekivao redovni mesečni sastanak sa direktorom.
Bez obzira što su svi imali visok rast prodaje, sve je oblivao znoj kada su prikazivali rezultate direktoru. Na svakog bi se izdrao, ponekog opsovao što nije imao još bolje rezultate. Pretio je otpuštanjima ukoliko se još više ne poboljša prodaja.
“Samo trideset posto rasta!?“ slušao sam kritike koje je upućivao skoro svima.“Vi ste, bre, paceri, amateri…“
Bio sam miran, nisam imao razlog da se brinem. Došao je red i na mene da prikažem izveštaj. Izvestio sam o preduzetim akcijama i rezultatima. Skoro svi pokazatelji su bili višestruko uvećani.
„A šta je ovo obeleženo crveno?“ pokazao je prstom direktor na poslednji podatak.
“Ja kod svog sina ne priznajem ocenu manju od 5”
„To su troškovi uzoraka koje smo podelili. Četiri posto su premašeni u odnosu na plan, ali kao što vidite, prodaja je uvećana tri puta zahvaljući tome.“ – i dalje sa sigurnošću dajem dodatna objašnjenja.
„Pa šta vi mislite da se tako radi posao. Da svako uvećava troškove kako mu se digne. Pa i ja znam da tako prodajem. Ajde ti sinko, napravi rezultat i smanji troškove. Lako vam je trošiti tuđe pare. Sklanjaj tu prezentaciju. Ništa to ne valja. Dalje, ko je sledeći…“- besno je pobacao papire koji su bili ispred njega.
Dok sam po podu prikupljao razbacale papire, doneo sam odluku. Da se neću dugo zadržati u kompaniji. Ukapirao sam igru koja se odigravala.
Ubrzo sam pronašao novi i bolji posao. I ne samo ja. Većina kolega se odlučila na isti korak. Nije nam bilo teško. Rezultati koje smo imali, govorili su dovoljno. Konkurencija nas je dočekala raširenih ruku, a tamo su se našli i neki mudriji šefovi koji su znali, s vremena na vreme, da pored nagrade, izgovore i te važne reči: „Bravo. Odlično obavljen posao…“
Imala je sve petice, ali mama je primetila da se ne smeje
Ipak, i pored svega, nije mi žao vremena provedenog u prethodnoj firmi. Stekao sam iskustvo.
Nije mi žao ni sebe, što sam se namučio. Pronašao sam drugu firmu, koja me je više cenila.
Nije mi žao ni vas koji imate iste takve šefove. I vi imate izbor.
Žao mi je, samo, malog Dušana. Jedino on nema gde da ode.
Zadugo još…
Piše: Vladimir Miletić
Izvor: Dnevnik jednog direktora
Da li se isplati da detetu zbog sporta i uspeha žrtvujete detinjstvo
