Mitovi o samopomoći ili kako preživeti ludilo popularne psihologije

Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su „slamku spasa“ u vidu raznih „gurua“, alternativnih „terapija“ i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života.

Foto: Unsplash

Piše: Darko Tadić

„Emocionalna inteligencija“, „unutrašnje dete“, „samo-aktuelizacija „, „neurolingvisitčko programiranje“, „moć podsvesti“, „indigo deca“, „porodične konstelacije“ – jezik popularne psihologije je infiltrirao svaki nivo naše kulture, i ubedio nas je da ćemo uz malo (kvazi)psihologije i mnogo vešte komunikacije i duhovne akrobatike da postignemo sve naše ciljeve života. Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su „slamku spasa“ u vidu raznih „gurua“, alternativnih „terapija“ i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života. Mnogi ljudski životi i životi njihovih bližnjiih ostaju zauvek uništeni. Jer sadržaj naših života nam niko ne može dati. Ili imaš ili nemaš.

Mit PRVI. Koren svih naših problema je nisko samopoštovanje.

Autorka jednog od brojnih bestselera iz oblasti popularne psihologije i samopomoći, Luiz Seno, insistira da „ako stvarno volimo sebe, sve u našim životima radi“, i tvrdi da je nisko samopoštovanje izvor svakog društvenog oboljenja, od gojaznosti do agresije?!

Međutim, u ozbiljnoj psihologiji i srodnim duhovnim i filozofskim granama, svi dokazi ukazuju na to da naše samopoštovanje i lični rejting ne predviđa kvalitet naših odnosa, niti koliko dugo će oni trajati. Čak šta više, visoko samopoštovanje ne mora zaustaviti decu da puše, piju, uzimaju narkotike, ili postaju seksualno aktivni u ranoj mladosti. Postoje brojni naučni radovi koji objašnjavaju da nisko samopoštovanje uopšte ne utiče na porast delikvencije i drugih oblika neprilagođenog ponašanja, što je činjenica koja je potpuno suprotna popularnim uverenjima. Dan Olveus, kako piše u svojoj knjizi Maltretiranje u školi i šta možemo da uradimo, je otkrio da u većini škola nasilnici nisu patili od slabog samopoštovanja, već sasvim suprotno. U mnogim studijima može se pročitati da ljudi sa visokim samopoštovanjem dosledno ocenjuju sebe kao više atraktivne, popularne, socijalno vešte i inteligentnije od prosečnih ljudi, ali nezavisna i objektivna procena ovakvih testova baš ne podržava ovakve tvrdnje. Nauka sugeriše da se, ako je naše samopoštovanje vrlo visoko, možemo osećati odlično, ali i da je to obično jedna velika iluzija koja vodi u brojne nesporazume i razočarenja..

Svi mi ustvari stalno pravimo kompromise sa sobom i drugima, i radimo glupe stvari nebrojeno puta, tako da često završimo žaleći zbog onoga što smo rekli ili uradili. To je vrlo ljudski i deo je našeg bića. I kada se često osećamo loše zbog takvih stvari, to je u stvari najbolji životni put da razumemo sebre i stvari oko nas, i da se pokrenemo da uradimo nešto povodom toga. Komičar Džej Leno je svojevremeno rekao u jednom intervjuu: „Malo niskog samopoštovanja je zapravo prilično dobro. Možda nisi najbolji na svetu, no to samo znači da bi trebalo da se potrudiš malo više. „Samopoštovanje nije gorivo koje se mora stalno dounjavati, ako želimo da dođemo do našeg odredišta. Mnogo je korisnije za nas da ga posmatramo kao barometar napretka, pružajući stalnu povratnu informaciju o mudrosti naših izbora i ispravnost naših akcija.“

1 2 3 4 5 Sledeća strana

Podeli tekst: