Ne, dušo, ne možeš da budeš sve što poželiš

Priredila Margita Milovanović

Kada je sin Erike Rajšer, kliničkog psihologa, napunio jednu godinu, dobio je na poklon ilustrovanu knjigu o Snupiju pod imenom „Možeš biti sve što poželiš“; na stranici za stranicom provejavao je Snupi u raznolikim izdanjima i profesijama – sportska zvezda, hirurg, pilot i tako unedogled. Obučen u adekvatnu uniformu, Snupi je prikazivan kao svetski poznat i cenjeni advokat, pisac, službenik, a sve to u superlativu, kao nenadmašiv u onome čime se bavi. Sama knjižica bila je obimna, bleštava, raznobojna i namenjena starijoj deci jer su stranice, umesto da budu debele i čvrste kao što je inače slučaj sa knjigama za decu tog uzrasta, bile sačinjene od običnog papira. Kada je njen sin pokušao da te krhke i slabašne stranice okreće svojim debeljuškastim prstima, one su neminovno završavale iscepane. A to je malog oduševljavalo, pa ih je cepao dalje. Rajšerova mu je to dopustila; štaviše, ponekad mu je i pomagala.

Iako bi se moglo učiniti da je njena popustljivost bila logična posledica njenog ležernog stava ili nekog uzvišenog ideala podsticanja dečje radoznalosti, pravi razlog zapravo leži u činjenici da, kao psiholog i roditelj, Rajšerova ima snažne primedbe i prigovore na srž poruke koja je jezgrovito oslikana još na prvoj stranici: „Baš kao Snupi, možete postati šta god poželite. Ono što možete da postignete ograničeno je samo vašom maštom!“

Šta bi potencijalno moglo biti pogrešno u pristupanju deci na način koji im govori da zaista mogu biti sve što im padne na pamet? Rajšerova kaže – mnogo toga.

Upravo ta poruka — da sva naša deca mogu raditi i postići šta god požele – može biti vrlo privlačna i primamljiva svim roditeljima. Pa koji roditelj ne bi želeo da veruje da su dostignuća njegovog voljenog deteta zaista ograničena samo maštom i da svoje dete ohrabruje da nemilosrdno hrli svojim ambicioznim ciljevima, zvanju vrhunskog lekara ili osnivača tehnološke kompanije, recimo? Šta bi potencijalno moglo biti pogrešno u pristupanju deci na način koji im govori da zaista mogu biti sve što im padne na pamet? Rajšerova kaže – mnogo toga.

Pre svega, mnoge studije su pokazale da goniti preambiciozne ciljeve može biti škodljivo. Kao primer za ovo, autori studije navode nesrećni slučaj kompanije Sears, Roebuck & Co. Kada je rukovodstvo povećalo kvote za naplatu servisa i popravki automobila u nadi da će povišica podstaći osoblje na veću angažovanost i produktivnost, dogodilo se nešto sasvim drugačije — radnici su naplaćivali mušterijama i više nego što je neophodno i preporučivali im nepotrebne popravke. Kako je jedan od istraživača primetio:

„Kada zaposleni isključivo brinu o dostizanju cilja, onda kada ne uspeju – dešavaju se loše stvari, počinje varanje.“

Nije teško uvideti tu gotovo tužnu paralelu između prethodno navedenog otkrića i savremenih statistika o našoj deci. Mnoga deca navela su da često osećaju snažan pritisak da budu uspešna, kako u školi, tako i van nje, i veliki broj njih navodi da je varao u više navrata. Profesor Donald Mekejb, poznat u domenima istraživanja fenomena varanja, između ostalog navodi i sledeće: “Ne mislim da se uopšte treba dovoditi u pitanje činjenica da su učenici neverovatno takmičarski nastrojeni, pod sve većim pritiskom, i da se, kao rezultat toga, javlja sve veća tendencija da daju sve više od sebe, dok odrasli iz njihove okoline sve to bespogovorno podržavaju.“

Mnoga deca navela su da često osećaju snažan pritisak da budu uspešna, kako u školi, tako i van nje, i veliki broj njih navodi da je varao u više navrata.

Neki malo pažljiviji roditelji možda su, s pravom, primetili da Snupijeva poruka deci naglašava važnost imaginacije („Ono što možete postići ograničeno je samo vašom maštom!“) umesto da se fokusira na suštinske vrednosti poput truda i istrajnosti: mnogo važniji od zamišljanja cilja jeste naporan rad da bi se taj cilj dostigao. Ipak, i u slučaju da maksima „Možeš sve!“ podrazumeva i mnogo uloženog truda i napora, i dalje ostaje nedovoljno fokusirana na suštinu učenja dece dostizanju određenog uspeha. Govoreći im da mogu sve – bilo da za to koriste maštu ili vredno rade — umanjujemo značaj kritične uloge šansi u jednačini za uspeh. Činjenica je da ne može svako dete postati hirurg ili sportski as, ma koliko vredno radilo na tome. Istovremeno, u svakoj priči o uspehu postoji taj nedokučivi tajni sastojak koji se nekako umešao – dobra sreća, sudbina, taličnost. Nobelovac Danijel Kaneman veoma je jednostavno ilustrovao tu ključnu ulogu sreće: Uspeh jednako Talenat plus Sreća, Veliki uspeh jednako malo više talenta plus mnogo sreće.