Piše: Jasmina Jovanović
Davno je bilo kada sam ja išla u osnovnu školu. I davno kada sam oduševljeno krenula na bibliotekarsku sekciju. Ljubav prema knjigama nije mogla da me odvede ni na jednu drugu stranu. Pošto nije bilo puno zaljubljenika u to zanimanje, vrlo često sam bila jedina na velikom odmoru koja je našoj staroj, sada već upokojenoj bibliotekarki Milanki, pomagala oko izdavanja knjiga i ujedno učila zanat. Danas kada imam porodicu, muža i dvoje dece, žao mi je što ona to ne može da zna, jer se silno sekirala videći koliko i kako brzo čitam, i uvek me opominjala: „Nemoj toliko da čitaš! Nikad se nećeš udati!“
Evo, udala sam se! Ali ne kao u onoj anegdoti: “Upoznala sam čoveka svog života na 457 strani romana koji čitam“. Stvarno sam se udala. I još uvek čitam. Baš bih volela da joj to kažem i da sa njom sednem i popijem kafu dok pričamo o knjigama i recitujemo Vaska Popu i Lorku, omiljene nam pesnike obema. I znam da bi se ona radovala, silno. Nisam shvatala tada, zašto mi pobogu, ne dozvoljava, da na samom početku petog razreda uzmem na čitanje Džejn Ejr? Ozbiljno se namrštila i rekla mi: “Ne! Prerano je! Uzmi neku dečiju knjigu.“ Sećam se da smo dugo rondale po policama sa dečijom literaturom, da bi na kraju shvatile da u našoj biblioteci više nema dečije knjige koju nisam progutala. “Pa, dobro,“ pomirljivo je rekla uzdahnuvši, „uzmi tu Džejn Ejr, kad već nemamo ništa više za tebe.“ I ja sam sva važna i srećna iako je mraz već ledio prste, otpešačila četiri trolejbuske stanice sa Šarot Bronte u naručju, ni ne pomišljajući da je stavim u ranac a ruke grejem u džepu.
Poštovana Jasmina, HVALA na ovom divnom i mudrom tekstu! Vratili ste me u detinjstvo svojim prisećanjem „bibliotekarskog“ iskustva i vratili mi nadu da ipak nije sve tako katastrofalno, dokle god ima (a ima nas!) ljudi koji iskreno vole knjigu i poznaju njen NEZAMENLJIVI, NENADOKNADIVI značaj. One nas prate kroz čitav život i obogaćuju ga na toliko načina. Naposletku, knjige su danas, više nego ikada, lek protiv svakodnevnog zaglupljivanja i zamajavanja – međutim, svesno se i planirano potiskuju, proglašavaju dosadnim, neprijatnim, zastarelim…Zato, hvala još jednom.
Ne razumem, šta fali čitanju sa ekrana ? Na Internetu imam znatno širi izbor literature, naročito one alternativne, gerilske, koja nema publike i para za štampu. Koja je van granica beletristike i klasičnih, etabliranih nauka. Da li ću biti pametnij ako par mojih omiljenih blogova odštampam i uvežem u korice, pa ih izkonzumiram na taj način ? I odreknem se mogućnosti razgovora o delu sa autorom i ekipom ?
Odlican tekst,nazalost istina danasnjice,redovno posecujemo biblioteku i trudim se da moja deca razviju ljubav prema citanju..