Sandra Amod, neurolog i autor knjige o ishrani, nekim ljudima „otvara oči“ o onome što su „intuitivno već znali“, dok drugi ne žele ni da se suoče sa činjenicama koje iznosi. Ukratko, njena poruka je da je normalno da sve dijete goje. Ali zašto? Ona kaže: Zbog našeg mozga.
Sandra je nekada bila i urednik vodećeg časopisa o istraživanjima mozga, a postala je najpoznatija kao zagovornica ideje da dijete za mršavljenje jednostavno „ne rade“, i da, onda kada prestanu, onome ko ih je sprovodio može da bude samo gore nego pre.
Ona zagovara svest o jedenju:
– Tu svest definišem kao jedenje sa pažnjom i uživanjem, bez osuda. To znači da obraćamo pažnju na glad i sitost, na to da sada jedemo i da imamo svest o tome na koji način to utiče na naše telo. Prosto, imajte dobar odnos prema hrani.
Ona upozorava i da bi taj dobar odnos trebalo da počne što ranije, te moli roditelje da naročito obrate pažnju na decu dok problem nije već nastao.
U knjizi „Zašto nas dijete goje“ (Why Diets Make Us Fat), ona tvrdi da nas mozak pokušava da našu masu održi u rasponu od 5 do 8 kilograma bez obzira na to šta mi pokušavali. Moramo se pomiriti sa tim da nismo mi ti koji odlučuju o našoj kilaži, već odlučuje naš mozak. Ono na šta možemo uticati jesu naše zdravlje i dobrobit, putem vežbanja i zdravije ishrane.
Za razliku od drugih sličnih tvrdnji, ona svoju zasniva velikim delom na otkrićima nauke. Na primer, dijeta goji zato što je ceo taj proces stresan. Hormoni stresa čine da ćelije masti u abdomenu proizvode više masnoća.
Kada jednom dođe do poremećaja (spolja gledano), mozak će višak kilograma početi da posmatra kao novu normalnost (iznutra gledano) i teško će je se odreći.
Drugi razlog je taj što je mozak podešen da nas štiti. To znači da ga je veoma teško podesiti na to da gladuje jer on teži da upravlja našim telom tako da bude zaštićeno od gladi (na primer, kada ogladnimo vid nam se pomuti jer ga mozak isključi kao manje važan organ koji nam nije neophodan za funkcionisanje, to jest, preživljavanje).
Mozak prosto ne prihvata gubitak nakupljene energije u našem telu i ne želi da je se odreknemo.
Ni ovo nije nova teorija. O njoj se priča još od 1982. godine, ali Sandra je ovom knjigom vraća u prvi plan. Ona podvlači da će najveći broj ljudi ostati u granicama normale jer ih mozak tu održava. Ali, kada jednom dođe do poremećaja (spolja gledano), mozak će višak kilograma početi da posmatra kao novu normalnost (iznutra gledano) i teško će je se odreći.
Ona zato savetuje da se ne koncentrišemo na gubitak kilograma nego na smanjenje stresa i bolji izbor hrane, naravno, uz redovnu rekreaciju.
– Sve dok i sama nisam prestala sa dijetama nisam ni shvatala koliko mi je stresa to donosilo tokom svakog obroka. Koliko mi je ideja da moram biti mršava remetila sliku o sebi, i koliko sam mentalne energije potrošila na pokušaje da kontrolišem svoju ishranu. Sve u svemu, to što sam prestala sa dijetama smatram jednim od svojih najvećih uspeha – priča Sandra Amod.
Ona kaže da joj je trebalo oko šest meseci da nauči da jede sa svešću o hrani i da pre toga nije uspevala da prepozna da li je uopšte gladna, a zatim i da li se najela ili se prejela.
Vremenom je shvatila da neke vrste hrane koje je redovno jela zapravo i ne voli, pa ih je ukinula. Ipak, neka druga hrana koja sasvim sigurno nije zdrava i dalje je na njenom meniju, piše NPR.
Izvor: Penzin.rs
