Ono što ćerka nije mogla da dobije od majke izranja kao nerealna potreba

Prijateljstvo između dvoje ljudi, čak i kada su to dvoje ljudi majka i ćerka, zavisi pak od jasnih granica između njih dve; sve ostalo je dominacija.

Foto: Pixabay

Nezadovoljavajuća veza između majke i ćerke, koja ostaje nerazrešena, preti svim drugim vezama. Kada ćerka ne može da se odvoji od majke ili kada ne želi ili nije u stanju da istraži zašto je to tako, njena nerazrešena osećanja se pojavljuju u svim drugim odnosima – ono što nije mogla da dobije od svoje majke izranja kao nerealna potreba i očekivanja. Počinje puno da traži a malo da daje; razočarana je i ima malo optimizma; nesigurna je i bez samopouzdanja. I može, u najtužnijem smislu, zaista svakog dana sve više da liči na svoju majku.

Prema doktorki Kaplan i drugim terapeutima, ljudi često odlaze na terapiju jer problemi izranjaju iz nesposobnosti da definišemo sebe ili kada se borimo za roditeljsko odobravanje.

Izlaženje na kraj sa prošlošću počinje najtežim korakom: prepoznavanjem da možda između vas dve nije sve bilo dobro i uviđanjem da je prihvatanje te svesnosti potrebno, i da to može biti imperativ za vlastito mentalno zdravlje, kao i za potencijalno zdravlje vaših budućih veza sa majkom. Ali, to takođe znači uvažavanje oblasti gde je vaš odnos bio dobar i gde je vaša majka uradila najbolje što je mogla. Jer s obzirom da ste vi i ona prirodni saradnici, postoji potencijal za dobar odnos tj. za odnos ispunjen ljubavlju i razumevanjem. Specijalna veza koju posedujete, preko zajedničke biologije i zajedničkog iskustva, može da hrani vašu sposobnost da volite, poštujete i podržavate i učite jedna od druge, da negujete sličnosti i uvažavate razlike. Možete porasti i obogatiti se razmenom međusobnih svetova.

Proces odvajanja ćerki se odvija u okviru intimnosti majke-ćerke: sa majkama se svađamo mnogo više nego sa očevima, od nje se mnogo više povlačimo i odbacujemo je, dok istovremeno nastavljamo da se oslanjamo na njenu podršku. Za većinu ćerki stabilnost majčine povezanosti je ono što im omogućava da prođu kroz proces odvajanja i da razviju doživljaj nezavisnosti. Internalizovana, voljena majka je kamen temeljac na osnovu koga se gradi doživljaj selfa. A taj doživljaj se javlja samo onda kada se dete oseća sigurno u ulozi odvojenog bića. Da bi osoba bila emocionalno zdrava, potrebno je da ima majku koja ima sposobnost da poštuje dečje razlike i ne doživljava ih kao izdaje. Odvajanje pretpostavlja da je majka zadovoljna sobom i da, prisećajući se svog vlastitog detinjstva, može da saoseća sa ambivalencijom svog deteta prema odvajanju kao i da mu pruži blag impuls prema nezavisnosti.

Ali postoji jedna tajna u procesu odvajanja ćerke od majke: mi želimo da preživimo ali ne u potpunosti bez nje. Mi želimo da se odvojimo, ali ne u potpunosti. Jer sviđalo nam se to ili ne, još uvek smo vrlo mnogo povezane sa njom.

Bez obzira da li je naš odnos nategnut ili lak, agresivan ili prijatan, ona nam je potrebna, makar samo u sećanju ili u fantaziji. Ona nam je potrebna da integriše našu prošlost, validira našu ženstvenost i vodi nas na našem putu; potrebno nam je da znamo da je ona tu ako se sapletemo, da nas voli bez obzira na sve, da neguje dete koje se nalazi u nama, čak i kada odrastemo, ali bez regrediranja. To je potreba koja nas nikada ne napušta, ni u najboljim majka-ćerka vezama – a u najgorim, večito zjapi prazna i nezadovoljena.

Prijateljstvo između dvoje ljudi, čak i kada su to dvoje ljudi majka i ćerka, zavisi pak od jasnih granica između njih dve; sve ostalo je dominacija.

Ako majka ima nezdravu potrebu da dominira nad svojom decom koju će demonstrirati zastrašivanjem, zanemarivanjem, razmaženošću, ponižavanjem, prezaštićivanjem, zlostavljanjem, ta deca će morati da prepoznaju da je takav tretman majke prema njima pogrešan, da bi mogle da započnu dug proces oporavka i konačnog razumevanja.

U isto vreme, ćerke u zrelom dobu moraju da učine napor da stvarno upoznaju svoje majke da bi mogle da razumeju koji uticaji su oblikovali njihove majke. Potrebno je da ćerke otkriju koje su sile mogle da oblikuju roditeljske izbore njihovih majki i da ih vide kao celinu koja se sastoji iz snaga i slabosti, pre nego kao potpuno dobre ili potpuno loše.

Da bi preživeli naše detinjstvo mi zaboravljamo, jer smo tada totalno zavisni od dobre volje naših roditelja; ali da bi se oporavili od takvih detinjstava, moramo da počnemo proces prisećanja, i loših i dobrih stvari

Najzad, odvajanje ne znači otpuštanje vlastite majke iz porodice (iako u ekstremnim slučajevima to često znači neviđanje sa njom neko vreme ili potpuno prekidanje odnosa). Odvajanje znači da naš vlastiti doživljaj vrednosti ne zavisi od njenog odobravanja. Umesto toga, treba da naučimo kako da same sebi odobravamo i kako da same sebe razumemo.

Iz knjige Viktorije Sekunde “Žene i njihove majke”

Izvor: Beleške sa psihoterapije

Podeli tekst: