Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
Ana ima dve godine i više nema mamu ali ima plan da bude dobra mama jednog dana.
Ana više nema sestru ali zna da će njena ćerka jednog dana ličiti na njenu sestru.
Ana nema dom ali zna koje boje će joj biti stolice u trpezariji.
Ana neće putovati svetom ali će znati strani jezik jer pamti reči nemačkih vojnika u logoru u kome je nekada bila bez mame i sestre.
Ana nema školu ali ima znanje o tome da je svaki posao lakše raditi uz pesmu.
Ana nema muziku jer nema radio ali ume da peva. Zbog toga joj zavide oni koje služi ponedeljkom u 6 ujutru u gradskoj kafani.
Jednog dana, Ana će imati osamdeset i dve i imaće mene, svoju unuku.
Stajaću na prozoru njene sobe i vetar će mi raznositi suze sa obraza. I setiću se Ane i njene plave morske bluze koja se viori na vrelom letnjem vetru dok skuplja veš pre bure. Setiću se male sebe koja se plaši morske bure i oluje i velike Ane koja ponosno stoji spram vetra i žmuri sa žutom kofom prepunom veša u ruci.
– Kada sam bila mala, najviše sam volela vetar. Za moj rođendan u decembru uvek je duvao vetar. Ljudi su bežali sa vetra a ja sam mu uvek išla u susret. Znaš, kada se pomiriš sa vetrom i njegovim karakterom, možeš žmureći osetiti kako letiš. Kada prestaneš da bežiš od njega, tada počneš da letiš sa njim.
Jednog dana, možda baš danas, vetar neće duvati i Ane neće biti pored mene ali ja ću se setiti nje i njene slobode. Slobode da bude, slobode da se raduje, slobode da stvara, slobode da sanja uprkos nemanju te iste slobode koju je nekim čudom ceo život živela.
Možda baš na dan poput ovog, hodaću bez daha pokušavajući da nađem neku malenu lepotu koja će me spasiti, usrećiti, ozdraviti. Neko će koračati iza mene i dozivati me imenom.
Reći će mi “IvANA” i tada ću najzad udahnuti. Svaki novi udah biće mali smiraj za sebe jer će u njemu odzvanjati “Ana”.
Setiću se velike nje i male mene koja nosi njeno ime u svom. I to njeno ime biće lepota za kojom sam tragala. To njeno ime reći će mi istinu zbog koje je bila i ostala toliko velika – vetar je sloboda, a onaj ko ume u njemu da vidi slobodu je slobodan čovek. Tako slobodan je zauvek srećan, baš poput Ane.
Ana ima osamdeset i dve godine i dve ćerke koje liče na njenu mamu i sestru. Ana ima sećanja na dom i trpezarijske stolice i uspomene na miris vrelog čaja sa limunom i medom koji uz pesmu nosi u svojim mladim rukama. Ana leži i odmara. U srcu joj je pesma a u očima blaga ljubav kojom je punila svet. U ušima čuje zvuk prolećnog vetra i tiho šapuće:
“Evo, kao da letim!”
Izvor: Detinjarije.com
