I prvi i drugi slučaj ilustruju u psihologiji poznati pojam identifikovani pacijent. On znači čoveka čiji problemski simptom odražava disharmoniju koja postoji unutar porodice. Odnosno, nešto je narušeno u porodici, u međusobnim odnosima njenih članova, ali samo jedan od njih stvara problem i nosilac je simptoma.
Vrlo često, zbog svoje bespomoćnosti, identifikovani pacijenti su deca. U svojstvu simptoma pri tome može biti bilo šta: školski neuspeh, loša disciplina, različita oboljenja deteta (na primer, noćno mokrenje), svakojaki strahovi i fobije i tako dalje. Na primer, roditelji su obuzeti svojim problemima, nije im do deteta i ovo, da se ne bi osećalo zanemarenim, počinje (naravno, nesvesno) da dobija loše ocene u školi. Nastavnici pozivaju roditelje, dete dobija batine. Na kraju krajeva, ono je dobilo pažnju i brigu koje su mu toliko nedostajale. Makar to bilo i u takvom obliku, ali i to je bolje nego ništa. Put rešavanju problema je pronađen – da ga roditelji ne bi zaboravljali detetu je neophodno da loše uči.
Kada se u porodici pojavljuje identifikovani pacijent cela porodica po pravilu vidi problem samo u njemu i traži pomoć u vezi s njim, formulišući svoj zahtev u ovakvom duhu: “Šta da radimo sa ovim detetom?” ili: “Učinite s njim nešto!” Paradoks se sastoji u tome što je nemoguće pomoći takvoj deci ne promenivši postojeći sistem međusobnih odnosa u porodici, sistem koji je doveo do problema. Ako, ne shvatajući to, pokušamo da delujemo samo na dete, ništa nećemo postići.
Sredinom 60-tih godina prošlog stoleća vršena su istraživanja u porodicama u kojima je bilo obolelih od shizofrenije da bi se otkrilo kako su porodični odnosi međusobno povezani s bolešću jednog od članova porodice. Ispostavilo se da je promena stanja bolesnika tokom lečenja vodila do promene stanja cele porodice. Šta mislite, u kom pravcu? Poboljšanje bolesnika dovodilo je do pogoršanja međusobnih odnosa u porodici! Događaju se neke loše stvari: ispada da je porodica nesvesno bila zainteresovana za tešku bolest jednog od svojih članova. Pri tome je takođe jasno da lečenje bolesnika ne bi moglo dati trajne rezultate bez promene čitavog sistema međusobnih odnosa u porodici.
Naravno, shizofrenija je krajnji primer, ali on ilustruje opšti princip, opštu zakonitost koja deluje i na ne tako teške probleme. Nažalost, oba opisana slučaja s dečacima-adolescentima pokazala su se, kako ponekad kažu lekari, neizlečivim, to jest, suviše zapuštenim. Roditelji su došli sa zahtevom: učinite nešto s našim detetom. Nisu bili spremni da uvide kako oni sami stvaraju probleme kod svoje dece. Šta čeka njihovu decu u budućnosti? Misliti o tome je, avaj, suviše tužno.
Dobar tekst.