Od ovakvih stvari nisu obezbeđene ni porodice vernika, naročito onih gde se vera samo deklariše za sebe i za okolinu, budući u raskoraku s realnim postupcima. Poznavao sam jednu parohijanku koja je sve svoje slobodno vreme posvećivala vrlo plemenitom poslu – služenju u sestrinstvu koje je organizovano pri hramu. Ona je posećivala u bolnici decu bez roditelja i negovala ih je. Pri tome se žena stalno žalila na probleme s mužem i sa sopstvenom decom: na njihov loš uspeh, loše ponašanje u školi i tako dalje. Ali, pomažući drugoj deci, ona je u realnosti zapustila svoju porodicu. Tačnije, kako mi to kažemo, izbegla je rešavanje problema u sopstvenoj porodici, potpuno se posvetivši sestrinstvu.
Teško je da će vernici otići kod psihologa, već će se pre obratiti za pomoć svešteniku. Ali suština njihovog problema ostaje ista: “Šta da radim s mojim detetom?” Tu nisu dovoljni obični saveti o neophodnosti molitve za svoju decu zato što molitva za nekoga pretpostavlja iskrenu i vatrenu ljubav prema tom čoveku. U datom slučaju radi se upravo o nedostatku takve ljubavi, njenom deficitu.
Važno je, uspostavivši kontakt, pokazati tim ljudima kako svojim postupcima i svojim odnosom stvaraju probleme kod svoje dece da bi kroz shvatanje i uviđanje toga mogli da krenu putem promene.
Navešću još jedan slučaj iz prakse.
Majka je dovela kćerku na konsultaciju. Devojčica je pohađala osmi razred. Problem je bio pušenje. Pri tome je problem prijavila majka. Teško da bi kćerka došla na konsultaciju da majka nije nastojavala na tome. U jednom trenutku upitao sam devojčicu šta će se za nju promeniti ako ostavi pušenje. Odgovorila je da će se odnosi s mamom popraviti. To je značilo da je njeno pušenje simptom koji reguliše njen odnos s majkom. U najmanju ruku, uz pomoć tog simptoma ona kao da je privlačila majčinu pažnju na sebe. Dalje se naš rad uglavnom odvijao oko teme međusobnih odnosa s majkom.
Rezultati su bili sledeći. Devojčica je istakla da su se njeni odnosi s majkom poboljšali, pri čemu, kao da je usput prestala i da puši. Odnosno, pušenje je u datom slučaju bilo samo simptom koji odražava probleme u odnosima majke sa kćerkom.
Ako u porodici ukućani nedovoljno dobro slušaju i razumeju dete, ono počinje da se obraća roditeljima jezikom simptoma – to jest, stvara im probleme koji oni više nisu u stanju da ignorišu. Dete kao da govori roditeljima: “Preko mi je potrebna vaša pažnja i briga!”, ili “Tata i mama, molim vas, ne svađajte se, hoću da ostanete zajedno, jer vas oboje volim!” – i tako dalje.
Zato, dragi roditelji, ako najednom počnu da vas uznemiravaju neki problemi vaše dece, najpre stavite sebe na njihovo mesto. Doslovno pogledajte porodičnu situaciju očima svog deteta, u njegovo ime opišite kako doživljavate tu situaciju: šta vas uznemirava, šta vam je potrebno, šta očekujete od roditelja, šta hoćete da im kažete. To jest, napravite svojevrsni prevod s jednog jezika na drugi: izrazite u ime deteta ono što ono jezikom simptoma govori jednostavnim rečima upućenim vama.
Često je taj jednostavan korak dovoljan pa da dođe do važnih promena u odnosima.
Izvor: ://www.svetosavlje.org/
Dobar tekst.