Da li je češće kod dečaka ili devojčica?
– Mnogo je češća kod dečaka. Na deset dečaka problem ima tek jedna devojčica. Za ovakav odnos postoji nekoliko ključnih razloga. Stručnjaci smatraju da je feminizacija vaspitanja i obrazovanja, gde gotovo nema muškaraca u školama, jedan od ključnih. Škola je prilagođena devojčicama, dok dečaci nemaju muške uzore sa kojima bi se identifikovali, niti postoji neko odgovarajući ko može da ih nauči samokontroli i disciplini. Osim toga, muškarci se često ni u porodici ne bave vaspitanjem i obrazovanjem dece. U školama, porodici i drugim institucijama nema pravog autoriteta, etičkih standarda, a vaspitanje je haotično.
Ostaje li hiperaktivnost doživotni pratilac?
– U 70 odsto slučajeva smanjuje se ili nestaje u pubertetu. Međutim, ako je sindrom ADHD dokazan, sa takvom decom treba raditi mnogo više, jer je hiperaktivnost samo jedan njegov segment. Problem rasute pažnje, impulsivnost i rasejanost takođe su prisutni. Ako se detetu na odgovarajući način ne pomogne u svim segmentima, problem ostaje i kada odrastu.
Čerčil, Edison, Mocart…
Mnogi uspešni ljudi imali su ADHD sindrom: Čerčil, Edison i Mocart, koga su zvali “nemoguće dete”… Intelektualne sposobnosti, zapravo, nisu povezane sa ADHD sindromom. Iz dugogodišnjeg ličnog iskustva u radu sa ovakvom decom, znam da su mnogi od njih danas kod nas poznati i uspešni ljudi u svetu nauke, biznisa, sporta, politike – ističe psihoterapeut Jovanović.
Kada osoba sa ADHD nađe nešto što je u potpunosti ispunjava, radi to sa apsolutnom strašću. U takvim okolnostima umesto hiperaktivnog deteta dobijamo hiperproduktivnog čoveka. Pažnja više nije rasuta, već je u potpunosti fokusirana na predmet interesovanja. Impulsivnost se razvija u sposobnost da se brzo misli i reaguje, što je česta odlika lidera.
– Ovo pokazuje da se osobe sa ADHD mogu razviti u sjajne ljude, lidere, inovatore. Važno je da ih dok su mali, ne upropastimo nerazumevanjem, osuđivanjem, grdnjama, kritikama. Treba da im pomognemo da se disciplinuju i izbruse svoj temperament, koji treba da radi u njihovu korist, a ne na štetu – naglašava Jovanović.
Reč pedagoga – Ne treba ih provocirati!
Hiperaktivna deca se, po pravilu, teže uklapaju u školska odeljenja, i često biraju vršnjake koji su po temperamentu i načinu reagovanja sličniji njima. A da li će se i uklopiti, zavisi od toga kako je učitelj ili odeljenski starešina pripremio ostatak učeničkog kolektiva, kao i ponašanje roditelja. Važno je uvesti pravila ponašanja koja važe u svakoj situaciji, povećavati toleranciju na stresne događaje i osamostaljivati učenike da pronalaze kreativne načine za provođenje slobodnog vremena, objašnjava pedagog Bilja Jović iz beogradske O.Š. “Miroslav Antić”.
– Škola je “živ” i dinamičan sistem u kome nije uvek moguće predvideti i na vreme reagovati na ispoljavanje neprilagođenog ponašanja. Pogotovo, što su reakcije hiperaktivne dece nagle i nepredvidive. Usvajanje i jasno pridržavanje dogovorenih procedura koje je važeće za sve, umnogome pomaže. Deca sa ovim poremećajem ne treba da sede blizu vrata i prozora, jer mu dešavanja napolju odvlače pažnju. Potrebno je da bude bliže učitelju ili nastavniku, da ima prilagođen materijal za rad, a da aktivnosti uključe što više čula. Važna je i svakodnevna informativna komunikacija sa roditeljima o ponašanju i napredovanju hiperaktivnog deteta – naglašava ovaj stručnjak.
Važno je i da drugi učenici nauče da ovakvo dete ne provociraju, već da ga u određenim situacijama smiruju, da znaju kome od odraslih da se obrate za pomoć i nastavnike upozore. U ophođenju sa ovom decom nastavnici su dobro obučeni, u toku časa menjaju stilove i tehnike rada i koriste unapred pripremljene materijale za usmeravanje njihove aktivnosti. To naravno, nije nimalo lako, u odeljenjima sa po 30 učenika, gde su prisutni i drugi izazovi.
Izvor: Novosti
Izvor: Detinjarije.com
