Razvojni mentalni stav, zasniva se, dakle, na uverenju da su naši osnovni kvaliteti oni koje možemo da kultivišemo kroz naše zalaganje. Jer, iako su ljudi u svemu različiti – u svojim inicijalnim talentima i sklonostima, interesovanjima ili temperamentu – svi mogu da se menjaju kroz vežbu i iskustvo. Kako i sami uviđamo, u životu genijalnost i talenat nisu dovoljni, mora se mnogo toga i uraditi. Tako, često zaboravljamo, a to činimo ako smo u zamci trajnog mentalnog stava, da naša deca idu u školu da nauče nešto novo, a ne zato što već sve znaju.
Po rečima dr Dvek, ljudi sa trajnim mentalnim stavom očekuju da se sposobnost javi sama od sebe, pre nego što se sprovede bilo kakvo učenje. Jer, ako ste sposobni, sposobni ste, a ako niste, onda niste. Roditelji, tako pogrešno smatraju, da deci mogu da uliju veće samopouzdanje, kao neki dar, hvaleći njihov intelekt i talenat.
„Ukoliko roditelji žele da decu nečim daruju, najbolje što mogu da urade jeste da ih uče da vole izazove, da ih greške intrigiraju, da uživaju u svom trudu i da nastave da uče.“
– To tako ne ide i zapravo izaziva suprotan efekat. Dovodi decu do sumnje u sebe čim nešto pođe pogrešnim putem, čim se suoče sa većom poteškoćom. Ukoliko roditelji žele da decu nečim daruju, najbolje što mogu da urade jeste da ih uče da vole izazove, da ih greške intrigiraju, da uživaju u svom trudu i da nastave da uče. Na taj način njihova dece neće postati robovi pohvala, već će za ceo život imati model kako da grade i popravljaju svoje samopouzdanje – smatra dr Kerol Dvek.
Etiketiranjem u pasivnost
Ova u celini teško obuhvatljiva priča, mogla bi se još upotpuniti i osvrtom na etiketiranje, pozitivno i negativno. I nesvesno ih “lepimo” deci, manjinama i drugačijima uopšte, one po pravilu doprinose njihovom trajnom mentalnom stavu. Na primer, posledice hvaljenja intelegencije (tako si pametan/a), a ne truda, kod dece u najvećem broju slučajeva, pre ili kasnije razvijaju otpor prema teškim izazovima.
Vladimir Crnjanski
Izvor: Dnevnik.rs
