Većina nadarene dece nikad ne napravi taj iskorak. Oni primenjuju svoje izuzetne sposobnosti da zasijaju na svojim poslovima bez pravljenja bilo kakvih grešaka. Postaju doktori koji leče svoje pacijente bez borbe da poprave greške medicinskog sistema, ili advokati koji brane svoje klijente od nefer optužbi, ne pokušavajući da promene zakon.
Dakle, šta je potrebno za podizanje kreativnog deteta? Jedno istraživanje je upoređivalo porodice dece koja su bila među pet procenata najkreativnijih, sa onom koja nisu posebno kreativna. Roditelji obične dece imali su u prosjeku šest pravila, kao npr. specifičan raspored za domaće zadatke i vrijeme za spavanje. Roditelji izuzetno kreativne dece u prosjeku su imali par pravila.
Kreativnost je možda teško negovati, ali je lako blokirati. Ograničavajući pravila, roditelji su ohrabrivali decu da misle svojom glavom. Oni su imali tendenciju da „stave naglasak na moralne vrednosti, a ne na konkretna pravila“, kaže psiholog sa Harvarda Tereza Amabil.
Sva su deca nadarena
Čak i u tada, roditelji nisu deci nametali svoje vrednosti. Kada su psiholozi uporedili najkreativnije američke arhitekte sa grupom visoko kvalifikovanih ali neoriginalnih kolega, pokazalo se nešto sasvim jedinstveno o roditeljima kreativnih arhitekata: „Naglasak je stavljen na razvoj sopstvenog etičkog kodeksa“.
Da, roditelji su ohrabrivali svoju decu da teže izvrsnosti i uspehu – ali su ih takođe ohrabrivali i da pronađu „zabavu“ u poslu koji obavljaju. Njihova deca su imala slobodu da sortiraju svoje vrednosti i otkrivaju sopstvena interesovanja. I to je bila prava osnova da se razviju u kreativne odrasle osobe.
Kada je psiholog Bendžamin Blum radio studiju o ranim korenima poznatih svetskih muzičara, umetnika, sportista i naučnika, otkrio je da njihovi roditelji nisu ni sanjali da će odgojiti dete superzvezdu. Oni nisu bili neki vojni narednici ili robovlasnici, već su reagovali na unutrašnju motivaciju njhove dece. Kada bi njihova deca pokazala interesovanje i entuzijazam u nekoj veštini, roditelji bi ih podržali.
Najveći koncertni pijanisti nisu imali elitne učitelje od momenta kada su naučili da hodaju; prve lekcije su im držali instruktori koji su živeli u blizini i koji su učenje pretvorili u zabavu. Mocart je pokazao interesovanje za muziku još pre nego što je počeo sa časovima, a ne obrnuto. Meri Lu Vilijems je sama naučila da svira klavir. Icak Perlman, nakon što je bio odbijen u muzičkoj školi, počeo je sam da uči svira violinu.
Čak ni najbolji sportisti na početku nisu bili ništa bolji od svojih vršnjaka. Kada je tim dr. Bluma intervjuisao tenisere koji su bili u prvih deset u svetu, oni nisu, kako je rekao Džeri Sajnfild, počeli da rade sklekove još kao fetusi. Nekoliko njih se suočavalo sa intenzivnim pritiskom da usavrše igru kao što je to uradio Andre Agasi. Većina teniskih zvijezda se setila nečeg interesantnog o svojim prvim trenerima, a to je: Oni su učinili tenis zabavnim.
Od kada je Malcolm Gledvel popularizovao „pravilo 10 000 sati“, koje upućuje na to da uspeh zavisi od vremena koje provodimo u svesnoj vežbi, rasprava se vodila oko toga kako sati potrebni da osoba postane stučnjak variraju u zavisnosti od oblasti i osobe. U toku ove rasprave, zanemarena su dva pitanja koja su podjednako važna.
Prvo, da li nas vežba sama po sebi može sprečiti da napredujemo? Studija pokazuje da što više vežbamo, više postajemo ukorenjeni – zarobljeni u poznatim načinima razmišljanja. Uvežbani igrači bridža su se više mučili sa prilagođavanjem promenjenim pravilima, nego novi igrači; računovođe-eksperti su imali više teškoća da primene nova poreska pravila, nego nove računovođe.
