Sa 12 nije znao da čita, a onda je završio prestižni univerzitet. Evo njegovih saveta.

Džonatan Muni je kao dete mrzeo školu. Izbegavao je časove i skrivao se u školskom klozetu samo da ne bi morao da čita. U trećem razredu dobio je dijagnozu disleksije i disgrafije, u četvrtom ADHD poremećaja.

„Dok sam odrastao dobijao sam sve moguće etikete – glupana, nevaljalca, lenjivca, Na kraju sam postao dete sa posebnim potrebama“

Muni je promenio razne škole, čak je i prekinuo sa školovanjem sa 11 godina. Sa dvanaest, još nije znao da čita. Otac mu je rekao da verovatno neće ni završiti srednju školu. Savetnik mu je rekao da neće imati posao. Jedan od nastavnika mu je prognozirao da će završiti u zatvoru. Nepismen i obeshrabren, čak je planirao da izvrši samoubistvo.

Deset godina kasnije, Muni je diplomirao sa počastima na univerzitetu Braun, jednom do univerziteta iz prestižne Ajvi lige.

Kako je jedan „otpadnik“ iz školskog sistema stigao da Ajvi lige?

Ono što Muni najčešće odgovara na ovo pitanje (koje mu stalno postavljaju) je: „Prestao sam da gledam na sebe kao na problem.“

Njegova majka borila se za to da mu se omogući učenje na način koji je prilagođen njegovim sposobnostima.

Muni se takođe više fokusirao na svoje talente i specifičnosti: „Postoji duboko uvreženo mišljenje da ono što kod nas odstupa u odnosu na normu moramo da promenimo i prilagodimo se svetu, da prestanemo da budemo drugačiji. Zapravo, naše specifičnosti nisu naše mane, i ne treba ih se stideti. Problem je način na koji se naše osobenosti tretiraju.“

Obrazovni sistem stalno okrivljuje pojedince koji se ne uklapaju. Kada su njegovoj majci saopštili da on ima disleksiju, učinili su to na način kao da joj saopštavaju neke tragične vesti: „Svi je trebalo da žalimo smrt moje normalnosti“, opisuje on ovaj događaj.

Upravo je problem u tome što se normalno izjednačava sa dobrim. Jezik kojim su ga opisivali dok je bio dete usadio mu je uverenje da je faličan.

Međutim, upravo su ljudi sa netipičnom pažnjom bolji u rešavanju problema. Ali niko ga nije hvalio zbog ove sposobnosti. U školi se deca uglavnom vrednuju zbog sposobnosti da nepomično sede po ceo dan. „Problem je u pasivnom okruženju za učenje koji primorava decu da miruju, što se jedino smatra normalnim.“

„Svi znamo šta jedno dete svrstava u grupu „pametne“ dece – a to nije vaša kinestezička i taktilna inteligencija; nije ni vaša socijalna inteligencija; nije ni vaša verbalna inteligencija; već samo mali skup veština koje smo odlučili da smatramo pametnim. A to je pogrešno. Ako dete ne uspevate da naučite na klasičan način, učite ga drugačije, tako da zaista nauči. Ja sam u školi imao utisak kao da sam kvadrat koji pokušavaju da uguraju u okruglu rupu. A šta se dešava sa detetom koje tako tretiraju? Na kraju se slomije.“

Muni smatra da treba da se borimo za prava učenika na različite vidove učenja i individualni pristup. „Ako drugačije pristupate čitanju, moraju vas učiti na način koji je u skladu sa vašom neurologijom. Kao što su deci sa hendikepom potrebne posebne rampe za pristup školi, tako je deci sa drugačijim načinom učenja potreban poseban metod za pristup znanju,“ pojašnjava on.

Nekoj deci je potrebno da mogu više da se kreću u toku časa, ili da sede na lopti za vežbanje umesto na stolici. „Razlog što sam danas ovde gde jesam, je što mi je bilo omogućeno da ustanem i prošetam se tokom časa, i što mi je nastavnik zamenio stolicu loptom za vežbanje. Zašto je to bilo važno? Zato što sam, prilikom skakutanja, imao bolju koncentraciju. Takođe, zato što mi je dozvoljavano da duže rešavam testove nego druga deca. Kada otežano čitate, a imate isti vremenski rok kao i ostali niste jednako tretirani. Mora vam se pružiti ista šansa kao i drugima.“

Potenciranje detetovih talenata je druga veoma važna stvar. Muni je doživljavao mnoge poraze u školi, naročito na testovima pisanja (spelovanja), ali kada mu je jednom prilikom nastavnik pisanja rekao da misli da je Muni sjajan pripovedač, osetio je veliko ohrabrenje. Prvi put je neko uočio njegovu vrlinu i imenovao je. To ga je podstaklo da sebe vidi kao potencijalnog pisca, što je na kraju i postao. Nastavnik mu je čak rekao da se ne brine mnogo zbog toga što mu spelovanje loše ide. „Prvi put u životu neko mi je rekao – batali ono što ti ne ide, i baci se na ono što ti ide.“

Ogroman je i značaj stava koji je zauzela njegova majka, kada je videla da mu ne ide u školi. Jednog dana je rekla Muniju da ne ode u školu, i umesto toga ga je odvela u zoološki vrt. Učili su o ekosistemima. Svakog petka nakon tog dana, umesto da ode u školu, Muni je ostajao sa mamom da rade nešto drugo. Odlazili bi na gradilišta, gde je učio o važnosti matematike. Pošto je stalno kažnjavan zbog pričanja šala na časovima, vodila bi ga na časove stend-ap improvizacija kako bi razvijao ovaj svoj talenat. Taj svoj dan zvali su „Dan poboljšavanja u nečemu“.

„Svoje vreme ulagali smo u ono u čemu sam bio dobar, i školu sam preživeo upravo zahvaljujući ovim danima provedenim sa majkom. U školi nema Dana-poboljšavanja-u-nečemu, samo Popravaljanja-onog-što-ne-valja-sa- tobom. A uspešni i ostvareni ljudi nisu dobri u svemu. Dobri su u nečemu i oko tih svojih interesovanja i talenata grade svoj život.“

„Svako dete ima neku svoju vrlinu. A ja vas pozivam da to otkrijete, imenujete i razvijate,“ poručuje Muni.

Priredila: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com