Samokontrola ima neverovatan uticaj na budući život deteta – evo kako da je razvije

Deca se sa samokontrolom ne rađaju. Za učenje im treba mnogo vremena. Ovde smo nabrojali nekoliko veoma moćnih stvari koje roditelj može da uradi da pomogne detetu da izfgradi pravi nivo samokontrole.

Stvorite im mogućnosti da preuzmu inicijativu.

Deci su potrebne prilike, iskustva koja će ih naučiti u kojoj situaciji treba da vežbaju samokontrolu, a kad da preuzmu rizik. Odlična prilika da im to omogućite je – džeparac. Napravite dogovor sa detetom da, svaki put kad uspeju da od nedeljnog džeparca sačuvaju određeni iznos, vi ćete im dodati još toliko, za ušteđevinu. Trenutna povratna informacija će im povećati motivaciju, pa nije loše ni praviti tabele, grafikone, kako bi mogli da vide šta su postigli time što su štedeli.

Trudite se da rastu uz što manje stresa.

Samokontrola dolazi iz prednjeg korteksa mozga, koji je neka vrsta kočnice za impulsivna, instinktivna ponašanja vođena zadnjim delom mozga. A stres je taj koji utiče na prednji korteks i time „kvari kočnice”. Ovo je razlog što deca, kad su umorna, preopterećena, uznemirena, mogu lako postati i besna i prirediti vam poneki ispad. To je zato što su izgubili tu umirujuću ruku prednjeg korteksa čiji je zadatak da umiri sve nekontrolisane reakcije. Ukratko, što su više pod stresom, deca će imati lošiju samokontrolu.

Zato, ako znate da će se dete naći u situaciji u kojoj bi možda moglo da izgubi samokontrolu, pomozite mu da napravi plan pre nego što se to dogodi. Ako ste krenuli u kupovinu, na primer, pa slutite šta vas tamo čeka, razgovarajte o tome pre nego što se bilo šta desi. „Idemo sad u kupovinu i može se desiti da vidiš neke posebne stvari, slatkiše ili igračke koje bi baš želeo da imaš. Ali to danas nećemo moći da kupimo. Ja znam da ti umeš da doneseš prave odluke, pa bi možda mogao, ako ti se nešto baš svidi, da staviš na svoj spisak „super stvari koje bih želeo da imam” pa ćemo kad dođemo kući da smislimo kako bismo mogli da uštedimo za to.”. Veća je verovatnoća da se obavežu na ovako neki plan dok su mirni, kod kuće, nego u carstvu igračaka.

Ne brinite ako ne ide sve po planu. To je deo odrastanja.

Deca vole da eksperimentišu sa nezavisnošću. I to je sjajna stvar (možda ne za roditelje, ali za decu svakako da). Sve dok su granice na svom mestu, nemojte da vas brine što neko ponašanje deteta nije u skladu sa onim što ste vi zamišljali. Mozak se menja kada se neprestano izlaže iskustvima. Što više stvarnih, realnih prilika imaju da vežbaju samokontrolu, više će je osnažiti.

Razmišljajte o budućnosti.

Uvek kada uspete dovoljno da ih usporite i naterate da razmišljaju o budućnoszi, vi im pomažete da ojačaju deo mozga koji kontroliše impuslivno ponašanje. Ohrabrite ih da razmisle o različitim potencijalnim ishodima izbora koje prave. „Znam da ti se sad možda ne uči i da bi verovatno radije bio u parku, ali kontrolni je za dva dana. Šta će se desiti ako ne učiš sad? Verovatno ćeš čitave sledeće nedelje morati da misliš o tome kako da popraviš ocenu.”

Ili, pomozite im da kreiraju sliku „budućeg sebe”, onakvu kakvu oni žele. „Zamisli da postoji odrasla verzija tebe – budući ti. Budući ti zavisi upravo od odluka koje donosiš danas. Šta misliš, šta bi budući ti rekao, šta treba da radiš danas?”