Šta nastavnici zameraju roditeljima svojih đaka?

Đaci se tu slabo pitaju. Oni se bave Stanijom, Sorajom, Kristijanom, Cecom i bicepsima Seke Aleksić. Škola im je dosadna, jer im niko nije objasnio da prioritet škole nije da bude zabavna, već da pruži znanje.

Autor: Ljubinka-Boba Nedić

Gde je krivica u ponašanju roditelja?

Ima je i te kako. Ne možemo samo mi biti odgovorni za neuspeh i neznanje njihove dece. Nabrojaću neke od grešaka, a nadam se da će svima biti jasno da ne mislim da su svi roditelji takvi, niti da ima roditelja koji prave sve od navedenih grešaka.

• Od nas s punim pravom očekuju da njihovu decu naučimo gradivu. S druge strane, ne vole da čuju da mi od njih očekujemo da svoju decu nauče lepom ponašanju i radnim navikama, a to je u njihovom domenu.

• Ne uče ih samostalnosti. Nude im privatne časove i kad treba i kad ne treba (ovo dokumentujem situacijom iz učionice – “Zašto ne slušaš o čemu govorimo na času, nego gledaš kroz prozor?” – “Meni će to privatni profesor da objasni.”).

• Izgubili su korak s vremenom – ni ne znaju šta njihova deca sve rade na internetu.

• Ne postavljaju ograničenja i pravila u korišćenju slobodnog vremena – deca često imaju televizore u svojim sobama, koji ih vaspitavaju, a da roditelji pojma nemaju šta deca gledaju satima. Mislim, OK je da imaju TV, ali nije OK da gledaju stihijski, da roditelji to nimalo ne prate, i ne komentarišu makar te sestre Kardašijan.

• Preopterećuju ih nekim aktivnostima, koje spadaju u roditeljske ambicije, tako da su deca nekada bukvalno premorena dok su na nastavi (primer: treninzi koji počinju uveče u 21 sat, a dete ide u prepodnevnu smenu).

• Nemaju vremena (a neki ni naviku) da proveravaju da li je dete učilo dovoljno za sutrašnji dan, da li ima test, pismeni zadatak, da li usmeno odgovara sutra.

• U školu dolaze kad mnogo moraju, a nekada ni tada.

• Ako njihovo dete razbije prozor, plate, a dete prođe nekažnjeno.

• Nemaju dovoljno kontrole nad večernjim izlascima kada je sutra radni dan. Ne brinu o tome što će dete koje noćas do 2 gleda TV, sutra do 12 biti pospano. Propadoše prva 4 časa!

• Ne razgovaraju dovoljno sa svojom decom o lošim pojavama u društvu, lošim modelima u okruženju.

• Pred decom govore s omalovažavanjem o diplomi, znanju, pa i prosvetnim radnicima. Slažem se da imaju pravo na takvo mišljenje, ali nemaju svest o tome da na taj način oblikuju decu u nepoželjnom smeru.

• Često se hvale da su najbolji drugovi/drugarice svojoj deci, što je glupost prve vrste – deca u tim godinama vape za autoritetom, kao stabilnim osloncem u životu.

• Postavljaju nerealne zahteve – zahtevaju najviše ocene, uspehe na takmičenjima, čak i kada deca ne mogu odgovoriti takvim zahtevima. Strogost te vrste često vodi u otpor prema školi, ili besomučno bubanje i izolovanost od sveta.

• Hoćete da vam deca budu bezbedna, a nećete da izglasate plaćanje obezbeđenja. Izvinite, ja ne znam borilačke veštine, i ne mislim da je moj posao da zaustavljam na vratima pijane i drogirane. Imam i ja porodicu, kojoj ne bi odgovaralo da dobijem pesnicu u glavu ili nož u stomak. A nismo mi krivi što je društvo postalo generalno manje bezbedno nego što je nekada bilo. Zakon nam ne dozvoljava da zaključavamo školu, a škola nema para da plaća obezbeđenje.

• Imate ogromna očekivanja od nas, a ne shvatate da mi provodimo samo četvrtinu dana sa vašom decom. Preostalih 18 sati, ona su vaša i samo vaša odgovornost. Ono što se tu pokvari, mi ne stižemo da popravimo, i to nemojte od nas očekivati.

• Želite da vašoj deci pružimo obrazovanje za XXI vek, sa kojim će se sutra lako i dobro zaposliti. Napravite takvu atmosferu da na sledećim izborima glavna tema predizborne kampanje bude obrazovanje, saradnja sa tržištem rada, i opremljenost škola.

• Roditelji često idealizuju svoje dete. Ne znaju da se opija skoro svakog dana, da je seksualno aktivno od 14. godine, da ujutru krene u školu, popodne se vrati kući, a da pored škole nije ni prošlo. Nama donese neko lekarsko opravdanje, i tu se priča završava. Idealizuje i njegove sposobnosti, i ne može se pomiriti s trojkama. Ocene su onda naša greška – do nas je, a ne do nerealnih roditeljskih očekivanja, ili manjih sposobnosti deteta.

• Ako dete iz škole dođe nezadovoljno, jer mu je bilo dosadno, roditelj ga ne pita “Izvini, a šta tebi nije dosadno?”, već automatski grešku pripisuje nastavnicima.

• Ne brinu o tome ko su heroji njihovoj deci, ko su im uzori.

• Ne bave se dovoljno svojom decom, bilo iz nedostatka vremena, interesovanja ili umeća. (Odgovor tipa ‘ni moja majka se nije bavila mnome, ili baba mojom majkom’ može da stoji jedino ako je u životu vašeg deteta sve isto kao u vašem, ili babinom u tim godinama).

Krivi su i mediji, nego šta nego da su krivi! Ali, ne zato što pišu o lošim primerima iz prosvete, već zato što ih dobri primeri nimalo ne interesuju. Ne pamtim da sam pročitala reportažu napravljenu sa omiljenim učiteljem, nastavnikom, profesorom u školi. Ne pamtim da su došli na jedan čas da vide kako to danas izgleda, pa o tome pišu.
Pa, naravno da nisu! To ne prodaje novine. Novine prodaju starlete, Ceca Nacionale i ljubavni život njene dece.

O sistemu ne bih. Nismo u ljubavi.

***

Koliko sam odmakla nakon ovolikog pisanja?
Hm… Pa baš i ne mnogo. Izlistala sam neke probleme, i ustanovila da i prosvetni radnici, i roditelji, od ovih drugih imaju neispunjena očekivanja.
Đaci se tu slabo pitaju. Oni se bave Stanijom, Sorajom, Kristijanom, Cecom i bicepsima Seke Aleksić. Škola im je dosadna, jer im niko nije objasnio da prioritet škole nije da bude zabavna, već da pruži znanje. Demotivisani su, jer im je jasno da se zaposliti neće, ako nemaju vezu. Ako je imaju, nebitno je kakve će im ocene biti. U društvu u kome se diploma ne ceni, nije ni fer da od dece očekujemo da cene obrazovanje.

Ali, kada već tako stoje stvari, možda bismo makar mogli da ukapiramo da su nastavnik i roditelj na istoj strani – na strani deteta. To se u većini zemalja podrazumeva, što znači da nije nemoguće.

P.S. Ja sam i roditelj i nastavnik, a ovde govorim samo u svoje ime. Jesam odgovorna za napisanu reč, ali zadržavam pravo da imam svoje mišljenje. To mi nemojte osporavati, ukoliko se ne slažete s mojim mišljenjem. Ponavljam, ne mislim da su svi nastavnici, ili svi roditelji isti. Ima ih sjajnih na obe strane. I tu je deci najbolje.

Ali, ima i onih drugih, i u sve su većoj većini (nije pleonazam – ima razlike između većine od 51 i one od 98% 😉 )

Izvor: ljubinkabobanedic.blogspot.com

Pročitajte još i: Poruka učiteljice roditeljima: Ovo nas tišti više od malih plata