Veliki broj istraživača sada zastupa tezu da nadarenost ili talenat uopšte ne znače to što mi mislimo da znače, ako uopšte išta znače. Nekoliko njih tvrdi da samo postojanje darovitosti, kako su to obazrivo predočili, nije potkrepljeno dokazima. Odlomak iz knjige “Talenat je precenjen” Džefa Kolvina (Laguna, 2012.) Suočavanje…
Odlomak iz knjige “Talenat je precenjen” Džefa Kolvina (Laguna, 2012.)“Godine 1992. mala grupa istraživača u Engleskoj krenula je upotragu za darovitošću. Nisu je pronašli.”
“Zaključci su bili jasni. Pokazatelja naprednih muzičkih mogućnosti u grupama s najboljim rezultatima – dokaz darovitosti za koju svi znamo da postoji – jednostavno nije bilo.”
Takvo ustrojstvo je omogućilo istraživačima da dvojako provere svoje nalaze dok pokušavaju da dokuče šta je razlog za ogromnu razliku u muzičkim sposobnostima i dostignućima kod njihovih 257 ispitanika.“Jedan činilac, i samo jedan činilac, predviđao je koliko su ti učenici muzički napredni, a on se odnosio na to koliko oni vežbaju.”
Konkretno, istraživači su proučili rezultate onih gradiranih ispita koji se sprovode na nivou države. Očekivali biste, naravno, da će učenici koji su primljeni u muzičku školu – a posredi je bila škola čiji diplomci redovno pobeđuju na državnim takmičenjima i nastavljaju da se profesionalno bave muzikom – dostizati svaki novi nivo brže i lakše od učenika koji su na kraju ostvarili slabije rezultate. Upravo to znači biti muzički nadaren. Ali to se nije desilo. Baš naprotiv: istraživači su izračunali prosečan broj sati vežbanja koji je neophodan većini učenika iz najnaprednije grupe da dostigne svaki sledeći nivo, i izračunali su prosečan broj“I učenicima kojisu se na kraju upisali u elitnu muzičku školu i učenicima koji su svirali tek radi zabave, trebalo je u proseku hiljadu i dvesta sati vežbanja da stignu do petog razreda, na primer.”
Ispostavlja se da u potpunosti grešimo kada je reč o darovitosti – i ja ću pružiti još mnogo dokaza da je to istina – i u tome je velika nevolja. Ako verujemo da ljudi bez naročitog prirodnog dara za neku delatnost nikada neće biti u njoj preterano dobri, ili da bar nikada neće moći da se takmiče s onima koji poseduju taj dar, mi ćemo im reći da se klone te delatnosti. Kazaćemo im da ne treba čak ni da pomišljaju na to. Navodićemo decu da zaobilaze određene studije, bilo da su u pitanju umetnost, tenis, ekonomija ili kineski, jer smatramo da smo uočili pokazatelje da ona nemaju dara za te oblasti. U poslovanju neprestano viđamo kako poslovođe
preusmeravaju ljudima karijeru na osnovu mršavih dokaza o tome što oni „imaju“. Što je najpogubnije, u sopstvenom životu pokušaćemo nešto novo i, saznavši da nam ne ide lako od ruke, zaključiti da za to nemamo dara, te se nikada time nećemo baviti.
“Ispostavlja se da u potpunosti grešimo kada je reč o darovitosti – i ja ću pružiti još mnogo dokaza da je to istina”
Mora da nam bude jasno šta podrazumevamo pod tim izrazom. Ljudi ga često koriste samo da bi označili vrhunska dostignuća ili opisali one koji postižu sjajne rezultate. „Red soksi su baš nadareni na spoljašnjem polju igrališta“ znači samo to da oni imaju odlične spoljašnje odbrambene igrače. „Rat za talente“, popularna tema u poslovanju i naslov jedne knjige, odnosi se na borbu da se privuku oni koji postižu dobre rezultate. U televizijskoj industriji „talenat“ je opšti izraz za sve koji se pojavljuju pred kamerama. „Izvedite talente na scenu!“ samo znači da izvođače treba postaviti na njihova mesta; svako ko mnogo gleda televiziju shvata da u ovom slučaju izraz ne nosi u sebi nikakav sud.
Njihovi argumenti snažniji su no što bismo isprva pomislili. U brojnim proučavanjima uspešnih pojedinaca pokušavalo se proniknuti u ključne činioce njihovih dostignuća, delom putem razgovora sa tim pojedincima i njihovim roditeljima, kao u pomenutoj muzičkoj studiji u Engleskoj. U tim ispitivanjima, svi su subjekti osobe za koje bismo kazali: „One su vrlo darovite.“ A ipak, iznova i iznova, istraživači su pronalazili malo pokazatelja naprednih dostignuća pre no što su ti pojedinci započeli intenzivnu obuku. Takvi znaci jesu se javljali povremeno, ali nisu se pojavljivali u velikoj većini slučajeva. Svi možemo da se setimo primera ljudi za koje se činilo da suizuzetno nadareni, ali kada su se istraživači pozabavili velikim brojem onih koji postižu odlične rezultate, bar u određenim oblastima, većina ljudi koji su postali izrazito dobri u svojoj oblasti nisu pokazivali rane znake darovitosti. Slični zaključci izvedeni su i u proučavanjima muzičara, tenisera, umetnika, plivača i matematičara. Razume se da takvi nalazi ne dokazuju da nadarenost ne postoji. Ali oni nagoveštavaju jednu zanimljivu mogućnost: da može biti da je ona nevažna, čak i ako postoji.“Većina ljudi koji su postali izrazito dobri u svojoj oblasti nisu pokazivali rane znake darovitosti.”
Jednom kada počne obuka, pretpostavili bismo da će se darovitost zacelo pokazati; posle samo tri časa klavira, mala Ešli svira komade za koje drugoj deci treba šest meseci da ih savladaju. Ali opet, to se ne dešava pouzdano kod ljudi koji kasnije u životu mnogo postignu. U jednoj studiji o istaknutim američkim pijanistima, na primer, nije se mogao predvideti njihov konačni visok nivo dostignuća čak ni pošto su intenzivno vežbali šest godina; u tom trenutku, oni se uglavnom još nisu izdvajali od svojih kolega pijanista. Gledano unazad, za sve njih kazali bismo da su bili „daroviti“, ali reklo bi se da je nadarenost jedan čudnovat koncept kad se već nije obelodanio ni nakon šest godina marljivog učenja.“Ispostavlja se da je problematično čak i ono malo slučajeva u kojima roditelji zaista prijavljuju rane, spontane znake darovitosti.”
“Bilo bi nemoguće tvrditi da su geni zaslužni za to što su ljudi izvanredni u onome što rade. Najviše što bi se moglo reći, ukoliko geni uopšte imaju ikakvog uticaja, jeste da bi to bio tek delić objašnjenja za postizanje vrhunskih rezultate.”
A ipak… kako je to moguće? Iako argumenti protiv darovitosti možda zvuče razumno na svakom koraku, opet nam, na“Mocartov pristup komponovanju nije baš bio onakvo čudo za kakvo se dugo smatralo da jeste.”
“Prvo Mocartovo delo koje se danas smatra za remek-delo komponovao je kada je imao dvadeset jednu godinu. To svakako jeste rano, ali ne smemo zaboraviti da je Volfgang dotada iza sebe imao već osamnaest godina izuzetno naporne, stručne obuke.”
Nijedno od tih dela danas se ne smatra za sjajnu muziku, pa čak ni blizu tome. Ona se retko izvode ili snimaju, izuzev kao neobičnosti, zanimljive samo zbog Mocartove kasnije slave. Umesto toga, liče na dela nekoga ko se obučava za kompozitora uobičajenim postupcima – prepisivanjem, aranžiranjem i oponašanjem tuđih dela – dok krajnje proizvode pažnji sveta predočava (i možda malčice doteruje) otac koji je najveći deo života proveo promovišući svog sina. Prvo Mocartovo delo koje se danas smatra za remek-delo, čiji status potvrđuje broj dostupnih snimaka, jeste njegov Klavirski koncert br. 9, koji je komponovao kada je imao dvadeset jednu godinu. To svakako jeste rano, ali ne smemo zaboraviti da je Volfgang dotada iza sebe imao već osamnaest godina izuzetno naporne, stručne obuke.„Ambiciozni roditelji koji trenutno svojim mališanima puštaju video ’Mali Mocart’ možda će se razočarati kada budu čuli da je Mocart postao Mocart tako što je radio kao crnac.“
“U radu pod naslovom „Mocart kao šljaker“, Mocartov proučavalac Nil Zaslo izneo je tvrdnju da je kompozitor kao odrastao čovek bio usredsređen na izbacivanje proizvodâ jer mu je bio potreban novac i retko je, ako je uopšte to i činio, pisao dela za koja nije bio plaćen.”
“Preživeli originali pokazuju da je Mocart neprestano prepravljao, prerađivao, preškrabavao i iznova pisao čitave deonice, zapisivao delove i ostavljao ih da stoje mesecima ili godinama. Iako to ne znači da su rezultati iole manje veličanstveni, on je pisao muziku onako kako to rade obični ljudi.”
Autor: Dragana Jokić-Stamenković Prema najavama predstavnika vlasti i procenama sindikata, sastav školskog osoblja u učionicama, ali i van njih, biće primetno izmenjen od 1. septembra zbog „racionalizacije obrazovnih ustanova”. Tim rečima...
Piše: Ivan Milenković Nije danas prevelik problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo...
Pripremila Gordana Glavinić Umor, nepažnja, dosada, česti su razlozi za loše rezultate i nedisciplinu učenika na času. Tragajući za rešenjem kako da motiviše đake da aktivnije prate nastavu - Prva...
Pre nego što je postao glumac i pre nego što se proslavio čuvenom trilogijom „Oteta”, Lijam Nison je bio učitelj. Ovim poslom se bavio oko dve godine, mnogo pre nego...
Koji je to normalan način odgajanja ljudskog mladunčeta?
Hiperaktivnost i izlivi besa dovedeni u vezu sa ponošanjem roditelja
“Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“
Naučnici: Ovih osam osobina se nasleđuju
Naučite decu manirima u 25 lekcija
U kojim slučajevima je važno kazniti dete?
Overrated znaci precenjen a ne nepostoji! Nas klasican iskljuciv pristup stvarima koji je cesto karakteristican za Srbe. talenat postoji ali se treba negovati i raditi. Tesko da su od Novaka mogli da naprave Pogorelica i obrnuto! Mnoga deca imaju pritajen talenat koji treba otkriti i pribliziti im.
joj kako si glup. lepo pise rad rad i samo rad. sta tu sad nije jasno. tuzno je, sto je jasno jedino radnima, a neradnici ce i posle smrti da se kunu da nema veze s marljivoscu i predanoscu, samo sta ti bog da. jeste da, mnogo lakse kukati kako su drugi bolji nego potruditi se i ispoljiti svoj maximum.
Darovitost postoji ali darovitost bez rada ne znaci nista. Imam primer vlastitog deteta. Sa odprilike 4 godine pocela je da smislja price i pesmice. Za price sam mislila da mi prepricava crtane filmove a za pesmice sam mislila da nije dobro naucila u vrticu i da brblja gluposti. Ona je uporno plakala i tvrdila da je sama smislila dok sam je ja maltretirala i mislila da ima poremecaj i spremala sam se da je vodim kod psihologa jer ni jednu jedinu pesmicu nije znala mislim na one koje se uce u vrticu. Prosto je odbijala da nauci uvek je bio isti odgovor pesma nije dobra ja znam bolje. Bajke je apsolutno ne zanimaju nikad mi nije dala da joj citam nista tek je mogla da je zainteresuje po neka pricica o zivotinjama. U tom nekom periodu mojih nedoumica da mi je dete debilno dever i jetrva su dobili decaka. Moja cerka je dohvatila neki stari mobilni telefon i snimala sebe dok peva pesmice svom tek rodjenom bratu. Sacekala je devera i dala mu da preslusa. Dever je usao kod nas i pita nas jesmo li culi ovo kao sta jesmo li culi . Pa Anine pesme ovo je dobro i zaista to je bilo interensanto. Onda sam jednu njenu pesmu poslala na neki decji konkurs. U komisiji su bili poznati decji pisci nisam ni ocekivala da je prime na moje veliko zaprepascenje sa svojih 6 godina bila je apsolutni pobednik takmicenja uzrast do 9-og razreda . Meni je to bio sok za dete koje nezna da cita koje ne voli da mu se cita. Tada sam je samo pustila. Slobodan Stanisic i mnogi drugi pisci vide u njoj veliki potencijal i snagu Stanisic tvrdi da on nije upoznao tako malo dete sa tolikim spektrom talenata njoj sve ide lako i da je ona jedino dete koje je on upoznao koje ima snagu Mike Antica. Do sada je ucestvovala na 7 decjih konkursa do 9 razreda i na svih 7 odnela nagrade od toga 4 puta je bila prva i apsolutni pobednik. Da definitivno moje dete ima predispozicija ali ona je mala i to ne znaci nista sad u nekom ranom uzrastu moze da se provuce kao darovito dete ali vec za par godina ako ne bude negovano to isto ce se izgubiti.