Veliki broj istraživača sada zastupa tezu da nadarenost ili talenat uopšte ne znače to što mi mislimo da znače, ako uopšte išta znače. Nekoliko njih tvrdi da samo postojanje darovitosti, kako su to obazrivo predočili, nije potkrepljeno dokazima.
Odlomak iz knjige “Talenat je precenjen” Džefa Kolvina (Laguna, 2012.)
Suočavanje s neočekivanim činjenicama o urođenim sposobnostima
Godine 1992. mala grupa istraživača u Engleskoj krenula je upotragu za darovitošću. Nisu je pronašli.
Tražili su nadarenost za muziku, što je imalo smisla, jer upravo u takvu vrstu nadarenosti ljudi najmanje sumnjaju. Znaju da postoji. Znaju da postoji razlog zašto oni ne umeju da pevaju a drugi ljudi umeju, ili zašto je Mocart mogao da piše simfonije kada je bio dečak, ili zašto neki ljudi umeju divno da sviraju klavir dok su još deca, a drugi se pak muče da odsviraju običnu skalu. Ljudi većinom naprosto znajuda se određeni srećni pojedinci rađaju s darom za muziku, i da je to glavni činilac u tome koliko je dobro oni izvode ili komponuju.<
“Godine 1992. mala grupa istraživača u Engleskoj krenula je upotragu za darovitošću. Nisu je pronašli.”
Kada su istraživači u jednoj odvojenoj studiji anketirali uzorak koji se uglavnom sastojao od obrazovanih profesionalaca, više od sedamdeset pet odsto izjavilo je da smatra kako pevanje, komponovanje i sviranje koncertnih instrumenata iziskuje naročiti dar ili talenat; tih sedamdeset pet odsto predstavljaju veću razmeru od razmere onih koji smatraju da je posebna nadarenost neophodna u bilo kojoj drugoj oblasti.
Stoga su se istraživači latili posla da prouče skupinu od 257 mladih ljudi, koji su svi učili muziku, ali su se inače umnogome razlikovali. Svrstali su ih u pet sposobnosnih grupa, počev od učenika u muzičkim školama koji su primljeni posredstvom takmičarske audicije (najnaprednija grupa), pa do učenika koji su pokušavali da sviraju neki instrument najmanje šest meseci, ali su naposletku odustali. Istraživači su podelili grupe po uzrastu, polu, instrumentima i društveno-ekonomskoj klasi.
“Zaključci su bili jasni. Pokazatelja naprednih muzičkih mogućnosti u grupama s najboljim rezultatima – dokaz darovitosti za koju svi znamo da postoji – jednostavno nije bilo.”
Potom su istraživači temeljno ispitali te učenike i njihove roditelje. Koliko deca vežbaju? Sa koliko godina su prvi put otpevala neku prepoznatljivu melodiju? I tako dalje. Na sreću za istraživače, britanski sistem obrazovanja pružio im je nezavisan način da procene te učenike i izvan tih pet sposobnosnih grupa u postupku. Državni sistem ocenjivanja mladih instrumentalista strog je i jednoobrazan; velika većina dece koja uče instrumente polaže gradirane ispite što ih sastavlja sprovodi državni žiri ocenjivača, koji zatim smešta svakog učenika u jedan od devet razreda.
Takvo ustrojstvo je omogućilo istraživačima da dvojako provere svoje nalaze dok pokušavaju da dokuče šta je razlog za ogromnu razliku u muzičkim sposobnostima i dostignućima kod njihovih 257 ispitanika.
Zaključci su bili jasni. Pokazatelja naprednih muzičkih mogućnosti u grupama s najboljim rezultatima – dokaz darovitosti za koju svi znamo da postoji – jednostavno nije bilo. Baš naprotiv, sudeći po ranim znacima naročite nadarenosti, sve grupe su bile veoma slične. Grupa na najvišem nivou, učenici muzičkih škola, bila je nadmoćna po jednom merilu rane sposobnosti – mogućnosti da ponovi melodiju; oni su to mogli da izvedu u uzrastu od osamnaest meseci, u proseku, nasuprot ostalima koji su to mogli u uzrastu od dvadeset četiri meseca. Ali teško je čak i to posmatrati kao dokaz posebnog dara, jer su razgovori otkrili da su roditelji toj deci znatno više pevali nego ostali roditelji svojoj. U nekoliko drugih pogleda, različite grupe učenika nisu pokazale nikakve bitne razlike; svi su, na primer, počeli da uče svoj glavni instrument kad im je bilo otprilike osam godina.
“Jedan činilac, i samo jedan činilac, predviđao je koliko su ti učenici muzički napredni, a on se odnosio na to koliko oni vežbaju.”
Ipak, učenici su se očito mnogo razlikovali po svojim muzičkim dostignućima, a uprkos tome što podrobno ispitivanje nije obelodanilo nikakve dokaze o naročitoj darovitosti, nisu li različiti nivoi dostignuća sami po sebi dokaz nadarenosti? Šta bi drugo moglo da bude? Sasvim slučajno, studija je odgovorila na to pitanje. Jedan činilac, i samo jedan činilac, predviđao je koliko su ti učenici muzički napredni, a on se odnosio na to koliko oni vežbaju.
Konkretno, istraživači su proučili rezultate onih gradiranih ispita koji se sprovode na nivou države. Očekivali biste, naravno, da će učenici koji su primljeni u muzičku školu – a posredi je bila škola čiji diplomci redovno pobeđuju na državnim takmičenjima i nastavljaju da se profesionalno bave muzikom – dostizati svaki novi nivo brže i lakše od učenika koji su na kraju ostvarili slabije rezultate. Upravo to znači biti muzički nadaren. Ali to se nije desilo. Baš naprotiv: istraživači su izračunali prosečan broj sati vežbanja koji je neophodan većini učenika iz najnaprednije grupe da dostigne svaki sledeći nivo, i izračunali su prosečan broj sati koji je neophodan svim ostalim pojedinačnim grupama. Statistički gledano, nije bilo bitnih razlika. I učenicima koji su se na kraju upisali u elitnu muzičku školu i učenicima koji su svirali tek radi zabave, trebalo je u proseku hiljadu i dvesta sati vežbanja da stignu do petog razreda, na primer. Učenici u muzičkoj školi dostizali su te nivoe u mlađem uzrastu od ostalih učenika samo zato što su svakodnevno više vežbali.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Intervju, Bojana Vojnović: Pustite dete da pogreši i da preuzme odgovornost za svoj život!
Bojana Vojnović je predstavnica generacije mladih koji znaju šta sadašnje vreme zahteva u profesionalnom smislu - da se stalno menjaš, učiš, razvijaš, da...
Pristup tehnologiji u školama nije nikakav čarobni napitak od koga će deca bolje učiti
Tokom proteklih deset godina munjevite ekspanzije tehnologije u školama, nastavnici i uprave škola dovoljno često su svedoci površne upotrebe tehnologije da znaju da pristup tehnologiji sam po sebi nije nikakav...
Uvodi se nacionalna čitanka “u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta”
Među 60 zakona koliko ih je usvojeno na prvom i poslednjem jesenjem zasedanju Skupštine Srbije 26. oktobra usvojen je i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, kojim se...
“Kako je na nebu, učiteljice? Borim se, ali neću izdržati”: Svetlana je učiteljica koja radi sa decom obolelom od raka,
"Kako je na nebu učiteljice? Ja se borim, ali mislim da neću izdržati". Ovo je jedino pitanje na koje učiteljica Svetlana Ateljević (57) iz Beograda nije imala odgovor, a ono...
Overrated znaci precenjen a ne nepostoji! Nas klasican iskljuciv pristup stvarima koji je cesto karakteristican za Srbe. talenat postoji ali se treba negovati i raditi. Tesko da su od Novaka mogli da naprave Pogorelica i obrnuto! Mnoga deca imaju pritajen talenat koji treba otkriti i pribliziti im.
joj kako si glup. lepo pise rad rad i samo rad. sta tu sad nije jasno. tuzno je, sto je jasno jedino radnima, a neradnici ce i posle smrti da se kunu da nema veze s marljivoscu i predanoscu, samo sta ti bog da. jeste da, mnogo lakse kukati kako su drugi bolji nego potruditi se i ispoljiti svoj maximum.
Darovitost postoji ali darovitost bez rada ne znaci nista. Imam primer vlastitog deteta. Sa odprilike 4 godine pocela je da smislja price i pesmice. Za price sam mislila da mi prepricava crtane filmove a za pesmice sam mislila da nije dobro naucila u vrticu i da brblja gluposti. Ona je uporno plakala i tvrdila da je sama smislila dok sam je ja maltretirala i mislila da ima poremecaj i spremala sam se da je vodim kod psihologa jer ni jednu jedinu pesmicu nije znala mislim na one koje se uce u vrticu. Prosto je odbijala da nauci uvek je bio isti odgovor pesma nije dobra ja znam bolje. Bajke je apsolutno ne zanimaju nikad mi nije dala da joj citam nista tek je mogla da je zainteresuje po neka pricica o zivotinjama. U tom nekom periodu mojih nedoumica da mi je dete debilno dever i jetrva su dobili decaka. Moja cerka je dohvatila neki stari mobilni telefon i snimala sebe dok peva pesmice svom tek rodjenom bratu. Sacekala je devera i dala mu da preslusa. Dever je usao kod nas i pita nas jesmo li culi ovo kao sta jesmo li culi . Pa Anine pesme ovo je dobro i zaista to je bilo interensanto. Onda sam jednu njenu pesmu poslala na neki decji konkurs. U komisiji su bili poznati decji pisci nisam ni ocekivala da je prime na moje veliko zaprepascenje sa svojih 6 godina bila je apsolutni pobednik takmicenja uzrast do 9-og razreda . Meni je to bio sok za dete koje nezna da cita koje ne voli da mu se cita. Tada sam je samo pustila. Slobodan Stanisic i mnogi drugi pisci vide u njoj veliki potencijal i snagu Stanisic tvrdi da on nije upoznao tako malo dete sa tolikim spektrom talenata njoj sve ide lako i da je ona jedino dete koje je on upoznao koje ima snagu Mike Antica. Do sada je ucestvovala na 7 decjih konkursa do 9 razreda i na svih 7 odnela nagrade od toga 4 puta je bila prva i apsolutni pobednik. Da definitivno moje dete ima predispozicija ali ona je mala i to ne znaci nista sad u nekom ranom uzrastu moze da se provuce kao darovito dete ali vec za par godina ako ne bude negovano to isto ce se izgubiti.