Zašto bi planinarenje trebalo uvesti kao predmet u osnovnim školama

Naučiće da donose prave odluke u pravom trenutku

Vratimo se na pretpostavku da cilj planinarenja nije uvek stići na vrh planine. Planina ima poslednju reč, i njeni se zakoni moraju poštovati. Nekada će loši vremenski uslovi odvratiti ekipu malih planinara u svojoj nameri da dođu na vrh, a oni će naučiti da to nije poraz, već naprotiv – sposobnost da se donese ispravna odluka koja neće ugroziti njihovo zdravlje, a kada budu stasali i za neke “ozbiljnije” uspone, i život.

Postaće sistematični i istrajniji u kućnim i školskim obavezama

Zar nije tako? Uz svog iskusnog vodiča, vremenom će se i sami izveštiti oko organizovanja akcija i prethodne pripreme. Kako sam odlazak na planinu zahteva raspitivanje o terenu koji nameravamo da posetimo, planiranje alternativnih ruta, načina hidratacije ukoliko nema izvora pijaće vode, pakovanje opreme koje ponekad predstavlja umetnost  I mnogo drugih stvari; kada bude došao red da se uradi domaći ili pospreme igračke, uradiće to sa disciplinom koju su stekli zahvaljujući planinarenju.

Postaće snalažljiviji

Naučiće da pale vatru, pročišćavaju vodu sa izvora sumnjivog kvaliteta, naučiće da se orijentišu u prirodi. Treba li govoriti o njihovoj svesti o očuvanju planina i celokupne životne sredine, koja će se podići na viši nivo? Učiće o prirodi i od prirode.

I što je najvažnije…

Postaće bolji ljudi.

Kada se nađemo u prirodi, u ovom slučaju – na planini koja ima zadnju reč, tek tada shvatimo koliko smo mali. Kad se čovek vrati prirodi, on se rukuje sam sa sobom. Osećanje duhovnog zadovoljstva koje prevazilazi potrebu za materijalnim, promeniće vašu decu iz korena. Dole, u gradu, viđala sam “važne” ljude u foteljama, čiji je ego veći od samih planina. No, izgleda da ego ne opstaje na visinama preko 500 mnv. Direktor u fotelji ili radnik na kiosku – na planinama smo svi isti i radost zbog ponovnog susreta na tim divnim mestima je obostrana i iskrena.

I za kraj, jedan od mojih omiljenih citata iz Ničeovog dela “Tako je govorio Zaratustra”:

„O, nebo nada mnom! O, čisto, duboko nebo! Ti ponoru svetlosti! Gledajuć’ u te, drhtim božanskim željama. Da se bacim u tvoje visine – to je moja dubina! Da se sakrijem u tvojoj čistoti – to je moja nevinost! I kad lutam sam, za čim moja duša gladuje noću i na stazama nesigurnim? I kad se uspinjem na planine, koga uvek tražim na planinama, ako ne tebe? I svo lutanje moje i planinarenje, sve je to samo neophodnost i nezgrapno sredstvo: sva moja volja želi jedino da leti, da leti u tebe!“

Izvor: Jelena’s World