Piše: Ivana Stojanov
Marta Nusbaum je američki filozof, profesor je na univerzitetu u Čikagu. Ova žena, koja je jako cenjena u svetskim naučnim krugovima je u svojoj interpretaciji ljudske potrage za srećom i odgovorima gde je treba potražiti, izgovorila veliku istinu o agresiji među tinejdžerima, koja bi mogla da ponudi odgovor na pitanje – zašto su klinci toliko agresivni.
– Ne mrzite svoj unutrašnji svet. To je moj prvi i osnovni savet koji bih vam ponudila… Naše društvo uvek gleda površinu, kako izgledaju stvari. Privlače nas najnovije stvari, poslednji tračevi, nove prilike za samopotvrđivanje i statusni simboli. Ali svi život počinjemo kao bespomoćne bebe, čija udobnost, ishrana, preživljavanje zavise od drugih.
Čak i kada razvijemo svoje veštine i nezavisnost, uvek ostanemo jako slabi i nekompletni, zavisni od drugih i od nesigurnog sveta, bez obzira šta sve možemo da postignemo. Dok odrastamo, svi razvijamo širom spektar emocija koje odgovaraju tome: strah da će se desiti loše stvari i da ćemo biti bespomoćni da ih pobedimo; ljubav za one koji nam pomažu i podržavaju nas; bol kada izgubimo voljeno biće; nadamo se dobrim stvarima u budućnosti; besni smo kada neko ošteti nešto do čega nam je stalo.
Naš emotivni život je mapa naše nepotpunosti – biće bez ikakvih potreba nikada ne bi imalo razloge za strah, bol, nadu ili bes. Baš iz tog razloga se često stidimo svojih emocija, potreba, zavisnosti. Možda se muškarci u našem društvu posebno plaše da će biti ismejani jer su nekompletni i zavisni, jer im glavni imidž muževnosti govori da bi trebalo da budu samozadovoljni i dominantni.
Zato ljudi beže iz svog unutrašnjeg sveta osećanja i savladavanja ličnih emotivnih iskustava.
Aktuelna psihološka literatura o životu dečaka u Americi pokazuje da je velika većina tih dečaka nesposobna da govori o tome kako se osećaju i kako se osećaju drugi – jer su naučili da će biti ismejani zbog osećanja i potreba, pa ih potiskuju u sebe. To znači da oni ne znaju kako da se izbore sa sopstvenim emocijama ili kako da ih prenesu drugima.
Kada su uplašeni, ne znaju kako to da kažu, ili bar postanu u potpunosti svesni toga. Često svoje strahove pretvaraju u agresiju. Često ih ovaj nedostatak bogatog unutrašnjeg života katapultira u depresiju kasnije u životu.
Svi ćemo se suočiti sa bolešću, gubitkom, starenjem i nismo svi pripremljeni na te neizbežne događaje, u svetu koji nam diktira da razmišljamo samo eksterno i da sebe vrednujemo po onome šta materijalno posedujemo.
Šta je lek za ove bolesti? Ljubav prema sebi koja se ne smanjuje zbog zahtevnih i nepotpunih delova bića, već ih prihvata sa interesovanjem i radoznalošću, pokušava da razvije jezik kojim će razgovarati o potrebama i osećanjima.
Pričanje priča igra veliku ulogu u procesu razvoja. Dok pričamo priče o životima drugih, učimo da zamišljamo kako bi druga osoba reagovala na različite događaje. U isto vreme se identifikujemo sa drugim bićem, i učimo nešto o sebi.
Što smo stariji, nalećemo na sve kompleksnije priče – u književosti, filmu, umetnosti, muzici, koje nam daju bogatiji i suptiliniji pogled na ljudske emocije i na naš unutrašnji svet.
Zato je moj drugi savet, jako blizak prvom – čitajte gomilu priča, slušajte mnogo muzike i mislite šta priče na koje ste naišli znače za vaš život i onih koje volite. Na taj način nećete biti sami sa praznim sobom, imaćete nov, bogat unutrašnji život i mnogo više mogućnosti prave komunikacije s drugima.
Izvor: Noizz.rs
