Zoran Milivojević: Kad deca odu - sindrom praznog gnezda

Postoje roditelji koji nisu spremni da prihvate odvajanje deteta i njegovo izdvajanje iz porodice, pa pribegavaju nesvesnim ili svesnim sabotažama: nijedan zet ili snaha im ne odgovaraju, upravljaju životom odraslog potomka, neprestano traže pažnju…

Autor: Zoran Milivojević

Svaka porodica je zajednica koja prolazi kroz određene razvojne cikluse koji su zasnovani na razvojnim fazama njenih najmlađih članova. Postoji značajna razlika u dinamici porodice u kojoj je malo dete, predškolsko dete, tinejdžer, student ili odrasli sin ili kćerka. Smisao vaspitanja jeste da roditelji pripreme dete na samostalni život, da ono bude dovoljno socijalizovano i spremno da prihvati odgovornost za samostalno funkcionisanje u ljudskom društvu. Kada dete odraste, tada roditelji treba da pomognu detetu da se odvoji i da krene samostalnim putem.

Dobar roditelj nije samo onaj koji detetu nudi ljubav i zaštitu, već onaj koji je svestan tog udaljenog cilja i koji dok dete prolazi kroz različite faze odrastanja, radi na osnaživanju detetove samostalnosti, ali i koji, kada dođe vreme za to, „dozvoli” detetu da se odvoji. Praksa pokazuje da postoji značajan broj porodica, tačnije roditelja koji nisu spremni da prihvate odvajanje deteta i njegovo izdvajanje iz porodice, uglavnom zbog toga što ne razlikuju odvajanje od napuštanja. Zbog toga u ovakvim porodicama postoje nesvesni komunikacijski mehanizmi kojima roditelji „zabranjuju” detetu da se odvoji, tako da su porodice „zaglavljene” u fazi koja prethodi separaciji, a čija „deca” su starija od trideset godina, ili koje traumatično reaguju na odvajanje odraslog sina ili kćerke.

Smisao života

U našoj kulturi deca su visoka, često najviša životna vrednost zbog čega mnogi roditelji sebe potpuno poistovećuju s društvenom ulogom roditelja i u roditeljstvu nalaze smisao života. To ih s jedne strane čini posvećenim i dobrim roditeljima, ali ih s druge strane čini ranjivim na odrastanje i odvajanje odraslog deteta. Razlog je jednostavan, s odlaskom deteta iz porodice, odlazi i njihov smisao života.

Postoje dve porodične konstelacije u kojima su roditelji ugroženi odvajanjem deteta. Prva se odnosi na „roditeljski brak”, to jest na takva brak u kojem su se ona i on odavno emotivno udaljili kao žena i muž, ali smisao opstanka porodice nalaze u zajedničkoj ljubavi i brizi za decu. Ovakav par se odlaskom deteta suočava s prazninom u međusobnom odnosu, u nužnosti da svoj partnerski odnos ponovo definišu. Druga konstelacija je kada je jedan od roditelja, često majka, razočarana svojim suprugom, ali je razlog za ostajanje u braku koji je po njenom mišljenju loš, našla u tome da deci tokom odrastanja omogući i mamu i tatu. Ona je svoju ljubav prema suprugu preusmerila na dete ili decu, „žrtvujući” se za dobrobit deteta. Odlaskom odraslog sina ili kćerke, ona se ponovo suočava s nerešenim bračnim problemom koji je godinama „guran pod tepih”.

U ovakvim slučajevima mogućnost da se odraslo dete ubrzo odvoji i započne samostalni život ispunjava roditelja zadovoljstvom, ali i strahom za sebe i za svoj dalji život. Ovaj strah može biti razlog za svesne ili nesvesne sabotaže odvajanja odraslog deteta. One mogu biti izražene na raznorazne načine: da misle da nijedan partner ne zaslužuje da bude zet ili snaha tako da prema svima pokazuju neprijateljski odnos; da pokušavaju da zadrže odnos roditelj-dete i da upravljaju životom svog odraslog deteta; da se mešaju u njegov ili njen brak; da insistiraju na veoma čvrstim vezama s primarnom porodicom, svakodnevno posećujući sina ili kćer, ili njihovu novu porodicu; da neprestano traže pažnju zbog svojih „bolesti” ili loših osećanja i slično.

Redefinisanje bračnog odnosa

Kada roditelji od svoje odrasle kćerke ili sina traže da mu bude važnija uloga kćerke ili sina, od uloge muža ili žene, to se nepovoljno odražava na sekundarnu porodicu ili vezu. Jedan od tri najčešća razloga za razvode u Srbiji je upravo „mešanje njegove/njene porodice”. Drugi moraju da prevladaju osećanje krivice i nezahvalnosti koje im nameću roditelji i da uđu u konflikte s roditeljima da bi im ovi konačno nevoljno priznali da su odrasli.

Odvajanje odraslog sina ili kćerke i praznina koja time nastaje u „roditeljskom gnezdu” jeste razlog da se roditelji okrenu samima sebi, da se pojedinačno zapitaju o konceptu svog daljeg života, da se posvete sebi, da s partnerom porazgovaraju i redefinišu svoj bračni ugovor. To je ispravno i mnogo teže nego da, kako to obično biva, nestrpljivo čekaju da iz uloge brižnog roditelja uskoče u uloge brižnih bake i deke.

Izvor: Politika

Podeli tekst: