Roditelj koji je u stalnom strahu da će se detetu nešto loše dogoditi opsednut je time kako da ga zaštiti od raznoraznih opasnosti i rizika. On ne uči dete da se samo čuva, već je on taj koji ga stalno čuva. Time mu upućuje dve loše poruke: da je ono malo i nemoćno, a da je ovaj svet veoma opasno mesto. Rezultat je „naučena bespomoćnost” kod deteta, i stalni zahtev za simbiozom s roditeljem ili nekim drugim autoritetom. Prezaštićeno dete nije naučilo da bude samostalno, tako da će kad odraste funkcionisati kao preplašena „pasivno-zavisna” ličnost.
„Roditelj koji je u stalnom strahu da će se detetu nešto loše dogoditi opsednut je time kako da ga zaštiti od raznoraznih opasnosti i rizika. On ne uči dete da se samo čuva, već je on taj koji ga stalno čuva.“
Samo će se dete koje je od roditelja dobilo i ljubav i disciplinu pravilno razvijati u samostalno i socijalizovano biće. Popustljivo, permisivno vaspitanje deci daje ljubav, ali ne i disciplinu. Njegov rezultat su razmažena deca koja nisu pripremljena za život, tako da imaju velike probleme da se osamostale i preuzmu odgovornost. Prezaštitničko, invazivno vaspitanje proizvodi nesposobne i nesamostalne osobe, zavisne od drugih.
Oba ova načina vaspitanja su rezultat velike roditeljske ljubavi i najboljih namera. Ali namere nisu dovoljne, već je potrebno uvažiti rezultate do kojih dovode ovakvi vaspitni pristupi. Ako rezultati nisu dobri, treba menjati pristup.
Izvor: Politika
