Vitki Gurman mesto je na domaćem online nebu koje sigurno niste omašili ako ste ikada poželeli da pročitate po koju informaciju o zdravoj i pravoj ishrani. U nekoliko godina postojanja blog koji piše Maja Petrović postao je jedan od vodećih autoriteta u ovoj oblasti. Ako prošvrljate blogom, biće vam jasno i zašto: autorka izgleda bolje od mnogih tinejdžerki, ali ne zato što, kako je uvreženo mišljenje, jede samo salate – naprotiv, uživa u dobroj hrani, kako u njenom konzumiranju, tako i spremanju, a sa čitaocima nesebično deli recepte, tips & tricks i svoje iscrpno znanje nutricionizma. Pre nekog vremena došla je na ideju da sprovede anketu o tome kako se hrane deca u domaćim vrtićima i pozvala roditelje da joj jave šta to njihova deca tamo jedu. Rezultati ankete, nažalost, nisu takvi da se njima možemo hvaliti. Ovo je bio povod da sa Majom popričamo o ishrani u obdaništima, ali i ishrani dece uopšte. A ponešto korisno naći ćete za sebe čak i ako niste roditelj
Šta vas je navelo na sprovođenje online istraživanja o ishrani u vrtićima?
Za mnoge tekstove na blogu mogu da zahvalim svojim čitaocima. Ne mogu baš sve da ispratim sama, a oni me odavno obaveštavaju o određenim problemima na koje smatraju da treba da obratim pažnju. Zbog tema koje obrađujem na blogu, a i zato što moji bratanci idu u obdanište, ova tema mi je bila jako važna. Istraživanje koje sam odradila je izazvalo veliku pažnju ljudi, koji su slali jelovnike i bilo mi je drago što postoji veliko interesovanje.
Da li ste bili iznenađeni rezultatima, ili ste ih očekivali?
Na moju veliku žalost – očekivala sam ih. Beli hleb umesto pečenog krompira ili kuvanog integralnog pirinča. Margarin umesto maslaca ili pavlake. Kolutići salame ili viršla umesto jaja. Keks koji sadrži margarin umesto domaćeg kolača s jabukama…
Zbog čega je očevidan nedostatak kreativnosti u vrtićima? Da li mislite da je novac razlog zašto jelovnici nisu zdraviji? Ako nije, šta je?
Pomenula sam „zamene“ u prethodnom pitanju upravo zato što ni one nisu skupe. Novac, dakle, nije izgovor. Krivci su neznanje, nezainteresovanost, a možda i tenderi za firme koje ra
de ketering.
Neznanje me ipak najviše boli. Neverovatno je koliko ljudi misli da je Plazma zdrava hrana za decu (a sadrži margarin, soju, šećer, belo brašno, veštački dodate vitamine). Ovo je zemlja gde pojedini nutricionisti i dalje fotokopiraju dijete u kojima ima viršli i pilećih salama, a doktorka sa VMA agresivno reklamira margarine – pa vam bude jasno gde smo se i koliko zaglavili.
Šta je najveća greška koja se pravi u vrtićima? Šta je za pohvalu?
Davanje margarina deci je najčešća i meni najgora greška, a slede mesne prerađevine. Premalo voća i povrća. Premalo jaja, koja su jeftina, a nutritivno bogata hrana. Poslednje može da se ispravi brzo.
Ono što je najčešće (ne uvek) pristojno jeste ručak, jer deca dobiju i supu, i neko meso s prilogom i salatu. Nisu sva obdaništa ista, pa u nekima nema salate ili im opet daju prerađevinu – riblje štapiće, drugo pohovano meso ili picu.
Koje su posledice ovakve ishrane u vrtićima?
U Srbiji nemamo apsolutno nikavu edukaciju o ishrani. Dete nema gde da nauči ni najbazičnije stvari. Kad pođe u školu ima obaveze – pa obdanište, posebno starije grupice, predstavljaju idealno vreme i mesto za ovakvu vrstu edukacije.
Skoro sam držala predavanje u Visokoj školi za nutricioniste u Zemunu i rekla im da bi bilo divno da imaju program gde bi studenti završne godine radili sa decom u vrtićima. Makar neke najosnovnije i najopštije stvari: recimo, važnost voća i povrća, upoznavanje sa namirnicama… Ono što je deci prihvatljivo i što su „opšta mesta“. Trenutno nema saradnje između vrtića i ove visokoškolske ustanove, što je šteta.
Da li je moguće „popraviti štetu“ balansiranom ishranom kod kuće?
Ugavnom ne. Vidite, ja sam radila mini online istraživanje, ali smo imali i pravo i ozbiljno istraživanje o prehrambenim navikama odraslih u Srbiji. Rezultati su poražavajući, ispada da nema ko da ispravlja te greške. Ako se edukacija ne uvede u škole, biće samo gore.
Svakako da ovo „ne“ ide na račun većine. Ima i prehrambeno osvešćenih ljudi koji saniraju štetu pravom hranom kad dete dođe kući. Ali je ovo manjina i cela priča je prepuštanje slučaju. Koje dete ima sreće – ima. Koje nema, nikom ništa…
