Postoje li neki trikovi kojima se šteta može popraviti i na licu mesta – na primer, učiti dete da ne jede hleb uz ručak?
Odličan predlog. 🙂 Tako može da se ograniči unos praznih kalorija i „sačuva prostor“ za više nutritivno bogatije hrane, koja bi se davala detetu kad dođe kući. Na primer, učiti dete da ako ima pirinač ili testeninu – nema potrebe da uzima hleb. Da pojede manje hleba, a zatraži više salate. Da skida salamu s hleba ili ne pojede viršlu. Pa sve to nadoknaditi i nagraditi kod kuće npr. nekim ukusnim omletom sa sirom i povrćem za večeru.
Često pročitam savet da se treba hraniti onako kako biste hranili svoje dete. Da li zdrava, balansirana ishrana za decu ipak treba da se razlikuje od ishrane odraslih, i kako?
Deca su aktivnija i sebi mogu da priušte nešto više praznih kalorija od odraslih koji npr. sede u kancelariji. Meni postojanje limitiranih količina praznih kalorija (šećer, beli pirinač, pa i ponekad beli hleb) u delu dana kada su deca aktivna – nije toliki problem. Mnogo me više brinu margarini, prerađevine, obilje aditiva. To nema šta da traži u ishrani dece, pa čak ni „umereno“. Umereno je reč koja se koristi za neprejedanje pravom hranom. Nije reč kojom se opravdava kljukanje dece ovim stvarima.
Problem obdaništa je što najveći deo kalorija iz većine njihovih menija dolazi iz praznih kalorija, tj. skrobnih namirnica (hleb, pirinač, testenina) i šećera. Znači, unos nije „limitiran“ nego preteran.
Što se masti tiče, i zvanični nutricionizam koji je do skoro bio potpuno „lipofobičan“ slaže se da deci ne treba ograničavati masti u ishrani do punoletstva – ali to moraju da budu prirodne masti iz maslaca, pavlake, punomasnog mleka ili jogurta, jaja, mesa. Ne masti iz štetnih zejtina i margarina, koje su dominantne u vrtićima.
Više ste puta na blogu pomenuli kako ste odrasli misleći da je redovno sledovanje slatkiša jedno malo životinjsko carstvo subotom. Zašto danas deca jedu mnogo više slatkiša? Kako da reaguje roditelj čije dete traži slatkiše, ili je već dovoljno veliko da ih samo uzme iz ostave / kupi na odmoru?
Moja mama je tako kupovala čokoladu i nikada mi slatkiš nije bio nagrada. Nisam imala ni šta da uzmem iz ostave, a voća na stolu je uvek bilo. Deca jedu industrijske slatkiše zato što im to neko daje i zato što su tako naučeni. Ne uče se oni na to kad dobiju džeparac, nego su na to naučeni kada su znali kako se izgovaraju dve reči i pravi jedan korak.
Skoro sam sedela u bašti kafića. Preko puta mene mama sa tri preslatke, jako male devojčice i svaka je imala kesicu čipsa, dok je u kesi na stolu bilo još grisina i keksa. Ni voćka, ni jogurt, ni kikiriki… Iskreno, bilo mi je jako neprijatno da gledam kako je svaka od njih slistila po punu kesicu za par minuta. Očito dobro naviknute na ukus nečega što u tom uzrastu ne bi trebalo ni da se takne.
Naravno da će dete kad bude starije, samo ili uz drugare, odstupiti od kućnih navika. Ne može da se utiče na to. Fora je da znaju čemu da se vrate i šta je ispravno. Ove devojčice, vrlo očigledno, to nikada neće naučiti kod kuće.
Nikada nisam bila u situaciji da ne jedem nešto što mama skuva jer se to podrazumevalo – ali šta ćemo sa primerima kad su roditelji suviše popustljivi, a deca suviše slobodna, pa to završi tako da ne jedu, na primer, ništa zeleno sa tanjira? Postoji li lek za ovakve situacije ako je do njih već došlo?
Roditelji su uvek najvažniji i najveći uzor svojoj deci, pa ako hoće da menjaju loše navike deteta neka prvo postanu najbolji primer tom detetu. Nećete ga nahraniti zelenišima dok vas gleda kako jedete kupovni sladoled. U principu, ako dete ne jede ništa zeleno, to nije strašno. Ali ako ne jede ništa što nije keks iz kesice ili hamburger iz restorana brze hrane – verujte mi da roditelji te dece neće čitati ovaj intervju. A njima je najviše potreban.
U čemu roditelji danas najviše greše kad je reč o ishrani dece?
Misle da će nešto da im uskrate ako im ne daju sok, sladoled, grickalice… i tačno, uskratiće im. Samo ne to što misle. Uskratiće im šansu da budu gojazni, tromi, lošeg imuniteta i da jednog dana bacaju pare na preparate za mršavljenje. Sekirajte se ako ste detetu uskratili ribu i trešnje, a ne napolitanke i igračku iz lanca fast-food restorana.
Da ne pričam da se neki ljudi i dalje plaše prirodnih masti, pa se sklanjaju od pavlake i maslaca – dok decu kljukaju kojekakvim Fitnes i Velnes keksićima, jer se zdravo zovu i na reklami promoter kaže da su zdravi.
U poslednje vreme vegetarijanstvo, veganstvo i bezglutenska ishrana dobijaju sve više poklonika. Pojedini roditelji se kunu da njihovoj deci „ništa ne fali“ jer žive samo na hrani biljnog porekla. Nedavno smo bili svedoci jedne američke porodice koja živi samo na stejkovima – i iako to zdravorazumski zvuči nezdravo, deca izgledaju normalno i živahno, a roditelji čak tvrde da im je loše kad pojedu komad voća. Koje su prednosti, a koje mane ovakve ishrane dece? O čemu treba da vode računa roditelji vegetarijanci i svi oni koji su se priklonili, bilo zbog zdravlja ili trenda, nekoj od novih struja u ishrani?
Ovi primeri su ekstremi, a ja ekstreme ne volim. Navedene su retke „studije slučaja“ i od njih ne može da se pravi generalizacija. Moja mama ne voli kokos i toliko ne podnosi miris, da sam i ja hejtovala kokos kad sam bila mala. Kao što rekoh – roditelji su najuticajniji ljudi u životu dece…
Mogu samo da kažem da niskomasna veganska ishrana nikako nije za decu jer deci ni slučajno ne treba uskraćivati masti u toku razvoja, a jako maloj deci je neohodno da unose holesterol iz hrane. Što je ishrana ekstremnija, što više grupa namirnica se izbacuje – morate da imate veće znanje i iskustvo. Plašila bih se novopečene veganke koja tako želi da hrani i dete, jer „novopečeni“ iz bilo kog „prehrambenog pravca“ još uvek ne znaju da hrane ni sebe. Što je pravac zahtevniji, to gore.
Vegetarijanska ishrana je već lakša za sprovođenje jer u opticaju postoji mnogo više grupa namirnica nego u veganskoj ishrani: sir, maslac, jaja, ponekad i riba ili morski plodovi. Ako se dete ne kljuka testom i margarinom radi vegetarijanstva, ovakva ishrana može da bude sasvim OK. Isto važi i za bezglutensku ishranu. Nećete napraviti nikavu štetu što detetu dajete krompir, heljdu, proso i integeralni pirinač – umesto pšenice, ječma i raži. Čak i podržavam da se pšenica limitira u ishrani dece i odraslih, zarad drugih izvora skroba. Npr. što bi detetu dali parče hleba kad može da pojede pire od celera ili graška sa puterom? Ili da mu u salatu dodate kuvanu heljdu? I to su sve izvori skroba, ali kvalitetniji.
