Pred ženama je na putu uspeha mnogo prepreka, ali najveća od njih leži u nama samima, kaže psiholog Hajdi Drant Halvorson. Žene strožije sude o svojim sposobnostima, i to čine mnogo drugačije nego muškarci.
Kada je naučnica Kerol Dvek proučavala učenike petog razreda, uočila je da pametne devojčice mnogo brže odustaju pred nepoznatim zadacima nego dečaci, koji su ih više doživeli kao izazov.
Stereotipi i vaspitanje: Roze-plavi svet
Zašto se to dešava i šta pametne devojčice čini ranjivijim i nesigurnijim? Suočene sa novim i nepoznatim, one su mnogo sklonije da posumnjaju u svoje spobnosti i da zbog toga manje nauče u takvim prilikama.
Ono što su naučnici otkrili je da devojčice zapravo veruju da su njihove sposobnosti urođene i nepromenljive, dok dečaci veruju da trudom i vežbom mogu da utiču na njih.
A takva uverenja devojčice stiču dobijajući pogrešne povratne informacije od roditelja i učitelja. Male devojčice ranije razvijaju samokontrolu i bolje slede uputstva nego mali dečaci, pa samim tim i češće dobijaju pohvale zbog toga što su “dobre”. Kad nam ide u školi, slušamo kako smo “bistre” i kako smo “dobre učenice”. Takve pohvale utiču da mislimo kako su inteligencija, pamet i dobrota vrline koje ili imate, ili nemate.
Dečaci su mnogo zahtevniji i za nastavnike je izazov da ih smire i navedu da obraćaju pažnju. Zbog toga dečake mnogo više hvale zbog uloženog truda “Kad bi samo malo pazio, naučio bi ovo”, “Kad mi se samo malo potrudio, shvatio bi”. Posledica ovoga je da kad uče nešto novo i zahtevno, devojčice pomisle da nisu dovoljno dobre i pametne, a dečaci pretpostave da treba više da se koncentrišu i trude.
