Vladeta Jerotić: Egocentrizam i ravnodušnost najveći neprijatelji vaspitanja odgovorne dece

Da li je i kako čovek odgovorno biće

Čovjek volje ostaje svobodne

Ka’ svi drugi smrtni duhovi

Njegova će duševna tablica

S obje strane biti načertana

S dva sasvijem protivna zakona

(Njegoš)

Na direktno pitanje iz naslova ovog eseja, direktan odgovor bi mogao da bude: da, čovek jeste odgovorno biće onda i onoliko koliko zna i oseća da je slobodno biće. Dalje raščlanjavanje ovakvog direktnog odgovora odmah nam ukazuje na složenost našeg zadatka da sebi i drugima odgovorimo koliko je i kada čovek slobodno biće, pod pretpostavkom da na možda najteže filosofsko-religiozno pitanje o slobodi volje odgovorimo pozitivno, uprkos svemu što se protivi ovakvom odgovoru.

Govoriti o slobodi čovekovoj, o njegovoj „slobodi izbora”, o njegovoj prirodnoj potrebi za individuacijom (hrišćansko učenje govori i o težnji čoveka za oboženjem) podrazumeva najveće moguće čovekovo osvešćivanje za svekoliku nužnost događanja, kako onu unutarnju, tako i spoljašnju nužnost. Da li nužnost ovakvih zbivanja možemo da izjednačimo sa zakonitošću sporno je, jer niti je svaka nužnost zakonita, a ni obratno ne mora da bude tačno. Ova sumnja u srodnost značenja ova dva pojma ne isključuje njihovu realnost, samo ne do kraja objašnjivu. Uostalom, zar je potrebno ponavljati da je čovek oduvek bio i ostao tajna, i pored velikih i sjajnih napredaka različitih nauka, najpre onih egzaktnih. Naglasak ostaje na čovekovoj volji koja vazda „ostaje svobodna”, bez obzira što su obe strane naše „duševne tablice” – pod kojima valja razumeti prirodno i duhovno biće čoveka – „načertano” sasvim „protivnim zakonom”, kako genijalno sluti i govori, svagda veliki Njegoš!

Već smo ranije navodili reči ne baš religiozno ubedljivog Alfreda Adlera: „Težnja za savršenstvom nešto je čoveku urođeno, nešto što postoji u svakom čoveku… Najbolja predstava koja je do sada stečena o idealnom uzdizanju čovečanstva jeste pojam Boga.”