Piše: Tereza Masineo
Bila je 2000. godina kada je usred gledanja filma naš televizor najednom proizveo čudan zvuk i crkao. Očekivala sam nemire i krvoproliće po kući, ali je moj petogodišnjak samo ustao i otišao da se igra sa svojim vozićima, a njegova dovogodošnja sestra otpuzala za njim da u usta trpa Tomasa i drugare sa ostrva Sodor.
Prošlo je 17 godina. Evo samo nekih stvari koje smo deca i ja radili u međuvremenu, umesto gledanja televizije.
Čitali smo. Mnogo. Naša biblioteka dozvoljava da se uzme do 50 knjiga odjednom, i mi skoro uvek dostignemo limit. Kažu da prosečan Amerikanac pročita tri literarna dela nakon završetka školovanja. Ja sam upravo završila “Sunce se ponovo rađa”, što je 2.347. knjiga za mene (da, vodim evidenciju).
Imali smo više vremena za muziku i umetnosti. Sviramo končertinu, harmoniku, irsku frulu, gitaru i irski tenor bedžo – naš orkestar, “Izgubljeni cigani”, nedavno je nastupao na televiziji (uviđam ironiju). Naš najstariji sin putovao je sa svojim ansamblom grčkih narodnih igara; ja se bavim plesanjem svinga; troje mlađe dece i ja vežbamo tradicionalne (i opasne) filipinske plesove kao što su Sajav, Bangko i Tinikling.
Imali smo vremena da se bavimo sportovima i ostanemo u formi – deca kros kantrijem, tenisom, maratonom i trkama u blatu a ja fitnesom i plivanjem.
Posvetili smo i više vremena volontiranju, od pomaganja deci sa posebnim potrebama do narodne kuhinje. Bilo je i vremena za učestvovanje u dobrotvornim aktivnostima izviđača.
Ja sam našla vremena da napišem knjigu, istorijski roman Noćna vatra, o medicinskim sestrama sa fronta u Drugom svetskom ratu. Trebalo mi je sedam godina da završim istraživanje, i sedam meseci da je napišem, i objavljena je ovog meseca.
Dakle, jasno je da život bez televizora pruža više vremena, Ali šta još dobijate?
