Bajke kao odblesak detinjstva

Andersen je odrastao u Odenseu, malom provincijskom danskom gradu. Otac mu rano umire, a budući pisac napušta porodicu i sa samo četrnaest godina odlazi u prestonicu, Kopenhagen, kako bi postao slavni glumac. Stigavši tamo sa malim zavežljajem, obigrava oko pozorišta ne bi li ga primetili i dali mu šansu da stane na pozorišne daske.

Pokušava da postane i pevač, međutim, ne uspeva ni u tome: nezgrapan, mršav, neprivlačnog lica – on izaziva samo smeh onih koji ga gledaju. Ne odustajući, počinje da piše pesme i drame, ali ni tu ne nailazi na uspeh.

Direktor „Kraljevskog pozorišta“ Jonas Kolin uzima Andersena pod svoje. To je bilo doba filantropije, a Hans Kristijan postaje neka vrsta društvenog eksperimenta – filantropski projekat koji je divljeg dečaka trebalo da obrazuje i dovede u red.

Jonas Kolin i njegova porodica odigrali su odlučujuću ulogu u Andersenovom životu. Budući bajkopisac upisuje se u školu, gde je najstariji u razredu, i krišom piše pesme. Posle škole kreće na put po Evropi, imajući i dalje samo jednu želju – da se proslavi.

Najlepše ilustracije Andersenovih bajki iz 150 godina njihovog postojanja

Počinje da piše bajke, i – iako kritičari nisu raspoloženi prema „Olovnom vojniku“, „Princezi na zrnu graška“, „Malom i Velikom Klausu“ – obični ljudi ih vole. Postaje veoma popularan i omiljen, svuda ga zovu.

Siromašni praljin sin iz malog Odensea dogurao je tako daleko da ga svrstavaju među najbolje pisce tog doba.

Ne želi da se okreće prošlosti i detinjstvu, pa majka, ogrezla u alkoholizam, završava u prihvatilištu, a sestra – koja se bavi prostitucijom, pokušava bezuspešno da dopre do njega, a zatim i ona umire.

Iako još za života postaje izuzetno popularan, finansijski obezbeđen, priznat, čak i od samog kralja, Andersen je emotivno nesređen.

Njegov privatni, intimni život vrlo je komplikovan, ispunjen ljudima koji nisu u mogućnosti da odgovore na njegova osećanja: vezuje se najpre za Jonasovog sina Edvarda, zatim za švedsku opersku pevačicu Jeni Lind, baletana Haralda Šarfa, ali ove naklonosti nisu uzvraćene.

Slava i bogatstvo koji su zadesili nekad siromašnog dečaka ne uspevaju da ispune veliku prazninu u njegovom životu, lišenom ljubavi. Tako usamljen, dočekuje i godine u kojima mu je neophodna pomoć drugih.

Umire kao stari, slavni pisac u kući dobrodušne porodice Melkior koja pred kraj brine o piscu.

Zašto je važno da se deca plaše

„Mala sirena“, „Ružno pače“, „Devojčica sa šibicama“ i mnoge druge Andersenove bajke nose u sebi i deo teskobe piščevog detinjstva, siromaštva, emotivne neispunjenosti, i snažne želje da postane neko koga će ceniti, voleti, obožavati. Neko značajan čak iako početak nije mnogo obećavao.

U umetničkom i profesionalnom smislu, Andersen je to dosegao. U privatnom – nije uspeo da se oslobodi senki prošlosti i pronađe srodnu dušu za kojom je toliko žudeo.

Izvor: RTS