Od ljubavi deca rastu i dobijaju je sa svih strana. Od prvih dana kad dođu na svet, od prvog dodira sa majkom, od prvog pogleda ponosnog oca na svoje dete… Dok ne dođu i druge ljubavi.
A o tome kako otac voli, kakva je to ljubav, kako se prikazuje i koliko znači, pisala je Brankica Damjanović:
„Od svih ljubavi najosetljivija sam na ljubav očeva. Nekako kao da je ta ljubav oduvek u senci majčinske ljubavi koja se i ne dovodi u pitanje.
Istina je, majka rađa i njena se veza sa detetom ne prekida presecanjem pupčane vrpce. I sama sam toliko puta svedočila onim trenucima kad majka oseti da li joj je dete dobro ili je u kakvoj nevolji. Majka je posebno biće u životu svakog od nas, ali ništa manje poseban nije ni otac.
Možda zato što sam u svom životu odrastala uz oca, naučila sam da prepoznajem svaki titraj na njegovom licu, da razaznajem i razlikujem uzdah olakšanja od uzdaha nade, sjaj u oku kad zasuzi od nepojamne radosti ili zbog kakve trenutne nemoći. Ljubav očeva je božanska. Tu su, bdiju, štite i čuvaju, raduju se i tuguju bez pompe kojoj smo mi žene sklonije. Od svih ljubavi najosetljivija sam na ljubav očeva.
Otac – biser u školjci snage.“
