Možda je za naše roditeljske greške kriva i činjenica da smo se udaljili od svojih primarnih porodica, odbacili sve njihove metode i kao ambiciozni mladi profi roditelji – zadali sebi nemoguću misiju i nedostižne standarde.
Zapravo, naš najveći problem je imaginaran strah od života. Od svih teških delova roditeljstva, najteža je ipak činjenica da nikad nećemo moći da osiguramo našu decu od svih strahota. Ta želja da oni doveka budu bezbrižni i srećni, jača je od svih naših osnovnih ljudskih nagona. A ipak, bez obzira na sve upinjanje, niko od nas to ne može da uradi. Svet se raspada. Škole ne funkcionišu, srednja klasa nestaje, antibiotici otkazuju poslušnost, bakterije mutiraju, klima se menja, hrana je uglavnom otrovna. Oružje je na sve strane a ljudi sve bolesniji i nervozniji… A naši strahovi sve veći. U tom strahu od svega na šta ne možemo da utičemo, mi se previše trudimo oko drugih stvari koje jesu u našoj moći, ali su manje bitne. I ne samo da su manje bitne, nego štiteći decu od tih drugih, ne tako riskantnih stvari, mi ih nesvesno onesposobljujemo za život i činimo im tako medveđu uslugu.
„U tom strahu od svega na šta ne možemo da utičemo, mi se previše trudimo oko drugih stvari koje jesu u našoj moći, ali su manje bitne. I ne samo da su manje bitne, nego štiteći decu od tih drugih, ne tako riskantnih stvari, mi ih nesvesno onesposobljujemo za život i činimo im tako medveđu uslugu.“
A ono što decu najviše plaši je zapravo – naš strah, koji pokazujemo svaki čas i sasvim neopravdano. Kao u situaciji kada je moj sin, izigravajući duha i sa ćebetom preko glave pao niz stepenice. Nije bio povređen – ćebe ga je i saplelo i ublažilo pad, ali je, čuvši naše zapomaganje prvo pogledao u nas i pitao “Jesam li dobro?” Tada sam shvatila da je ono što ih najviše plaši – naš strah za njih.
Prevela i priredila: Jasmina Jovanović
Izvor: Salon.com
Slika ne odgovara tekstu, ovde je odluka da se dete ostavi na kratko bila veoma racionalna, a socijalne sluzbe su postupile neracionalno. Slika insinuira jedan od onih strasnih i veoma retkih slucajeva kada je dete zaboravljeno u kolima.
Nije lose imati u vidu da mnogo vise dece pogine na parkinzima ispred prodavnice, nego sto bude kidnapovano ili dehidrira ako su ostavljeni na kratko u kolima. Izasao je skoro tekst iz druge perspektive: „Dan kada nisam ostavila dete u kolima i gorko se pokajala“, vredi procitati
http://www.freerangekids.com/must-read-the-day-i-caved-into-peer-pressure-and-dragged-my-kids-out-of-the-car-for-a-very-short-errand/
Slika ne odgovara tekstu, ovde je odluka da se dete ostavi na kratko bila veoma racionalna, a socijalne sluzbe su postupile neracionalno. Slika insinuira jedan od onih strasnih i veoma retkih slucajeva kada je dete zaboravljeno u kolima.
Nije lose imati u vidu da mnogo vise dece pogine na parkinzima ispred prodavnice, nego sto bude kidnapovano ili dehidrira ako su ostavljeni na kratko u kolima. Izasao je skoro tekst iz druge perspektive: “Dan kada nisam ostavila dete u kolima i gorko se pokajala”, vredi procitati
http://www.freerangekids.com/must-read-the-day-i-caved-into-peer-pressure-and-dragged-my-kids-out-of-the-car-for-a-very-short-errand/