Pružanje deci prostora da uče i razvijaju se
Koncept koji se naziva zona narednog razvoja, koji je prvi uveo ruski razvojni psiholog Lav Vigotski, ključan je za dansku filozofiju roditeljstva. To praktično znači da je detetu neophodna prava mera prostora da se uči i razvija u zonama koje su za njega prikladne, uz odgovarajuću meru pomoći. Zamislite da pomažete detetu da pređe preko oborenog debla u šumi. Ukoliko mu isprva zatreba pomoć, pružite mu ruku, ali potom samo prst, dok pređe preko, a kada dođe vreme, pustite ga da to uradi samo. Ne nosite ga preko niti ga sami gurate. U Danskoj, roditelji intervenišu samo kada je to preko potrebno. Oni veruju svojoj deci dok pokušavaju i isprobavaju novine, i pružaju im prostor da izgrade veru u sebe. Pružaju im kostur za njihov razvoj i pomažu im da izgrade samopouzdanje, što je izuzetno važno za celovito dete. Ukoliko se deca osećaju suviše pritisnutim, mogu da izgube volju za ono što rade, što može dovesti do straha ili anksioznosti. Umesto toga, danski roditelji pokušavaju da izađu u susret svojoj deci tamo gde se ona osećaju sigurno da isprobaju novu veštinu, a onda ih izazivaju i pozivaju da idu dalje ili probaju nešto novo, dok sve još deluje uzbudljivo i čudno.
„U Danskoj, roditelji intervenišu samo kada je to preko potrebno“
Darivanje ovog prostora i poštovanje zone narednog razvoja dozvoljava deci da razviju i kompetencije i samopouzdanje, jer osećaju da sama kontrolišu svoje izazove i razvoj. Ponekad mislimo da pomažemo deci tako što ih guramo da uče brže ili postižu neke uspehe, ali navođenje u pravo vreme, u pravoj tački njihovog razvoja, daće mnogo bolje rezultate. Ne samo zbog samog učenja, koje će svakako pružiti više užitka, već zato što će i samo dete biti sigurnije u svoje ovladavanje veštinama, jer će se osećati kao da ono kontroliše proces usvajanja.
Američki psiholog Dejvid Elkind slaže se s ovim. Na primer, deca koju roditelji sile da nauče čitanje u ranijoj dobi isprva će čitati bolje od vršnjaka, ali će se to brzo izjednačiti za nekoliko godina – a po koju cenu? Deca pod pritiskom na duže staze pokazuju veće nivoe anksioznosti i niže samopouzdanje.
U Americi postoji bezbroj knjiga posvećenih smanjenju anksioznosti i stresa. Bez stresa, Zaustavite stres odmah i tako dalje. Želimo da eliminišemo stres po svaku cenu, naročito kod svoje dece. Mnogi roditelji bdiju nad svojom decom i momentalno intervenišu da bi ih zaštitili. Većina nas preprečuje stepeništa i sklanja i zaključava sve što bi i izdaleka moglo da izgleda opasno. Ako to ne učinimo, osećamo se kao loši roditelji, i zapravo će nas osuđivati, a i mi sami ćemo osuđivati druge, što ne radimo dovoljno da bismo zaštitili decu. Danas postoji toliko sprava i alata za bezbednost dece da se čovek pita kako li su preživljavala pre 20 godina.
I ne samo da želimo da zaštitimo decu od stresa već i da izgradimo njihovo samopouzdanje i učinimo da se osećaju posebnim. Uobičajeni način da se ovo postigne jeste da ih hvalimo, ponekad preko svake mere, za beznačajna postignuća. No, u pohodu da povećamo samopouzdanje i smanjimo stres, na duže staze decu možda izlažemo još većem stresu. Izgradnja samopouzdanja nauštrb samopoštovanja je kao izgradnja lepe kuće sa slabim temeljima. Svi znamo šta se dešava kada dođe veliki zli vuk.
