Period u vrtiću trebalo bi da bude vreme istraživanja i igre. Vreme za stvaranje prijateljstava i vreme privikavanja na život u kolektivu. Vreme kada se gradi ljubav prema slovima, brojevima, rečima, naučnim otkrićima, samom učenju. Ali danas više nije tako. Danas je period u vrtiću postao kao start nekakve trke koja kasnije traje kroz celo školovanje. Kao početak drila i akademskog nadmetanja u kojem četvorogodišnjaci treba da budu uvek spremni da preteknu svoje drugare, ne u tome ko će biti bolji prijatelj, ko će biti bolji u igri traženja, ko će prvi namestiti krevet, već u tome ko će znati više slova, ko će brže računati i znati više engleskih reči. Deci u vrtiću se, umesto slobodne ili usmerene igre, sada neprestano govori šta da rade, kako to da urade.
Kako godine prolaze na najmlađima je sve veći pritisak. Vreme je da malo popustimo i vratimo radost u njihova detinjstva. Evo pet razloga da još jednom razmislimo o svim zahtevima koje pred decu stavljamo u periodu kada bi glavna preokupacija trebalo da im bude igra.
Akademska postignuća nisu i ne treba da budu važna za petogodišnjaka
A insistiranje na njima šteti razvoju.
Poznato je da su današnji predškolci zapravo jučerašnji prvaci. Tačnije, u vreme kada su sadašnji roditelji kretali u školu, granica za polazak je bila sedam godina. Po sadašnjem zakonu, već deca sa 6,5 godina mogu biti obavezna da krenu u školu. U prethodnim decenijama širom sveta sve je jači fokus na tome da se poboljšaju performanse dece već u ranom uzrastu, kroz sve više akademskog sadržaja i sve veći broj testova kroz školovanje.
Vi možda predškolski period pamtite kao vreme igre, spavanja, zajedničkog ručka. Ali današnji predškolci moraju da nauče slova, brojeve, da u školu dođu spremni da čitaju i pišu odmah.
Stručnjaci za dečji razvoj upozoravaju da je dan ispunjen akademskim aktivnostima previše za jednog predškolca. To što dete sa četiri godine može da nauči da prepoznaje slova, ne znači da je to za njega dobro.
Prerano nije dobro
Stav dece prema školi formira se u prvim godinama i on može biti pozitivan ili negativan. Primarni cilj predškolskog obrazovanja trebalo bi da bude da deca zavole učenje i školu. Ali umesto toga, pritisak koji deca osećaju da postignu izvesne rezultate ih obeshrabruje. U periodu vrtića sposobnost deteta da prihvata nove stvari i nova znanja može jako da varira, a koncentracija je slaba. Rizik od etiketiranja deteta koje nije spremno da satima sedi i piše ili crta, već želi da trči i igra se, kao lenjog ili nezainteresovanog, uticaće na njihov stav o školi i samopouzdanje. Deca formiraju utiske o sebi vrlo rano, a ako se osete promašeno i nedovoljno dobro već sa pet godina, to će kasnije biti teško promeniti.
