U predlogu novog Zakona o porodici koji je predstavljen javnosti Srbije stoji član: „Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje”. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.
U predlogu novog Zakona o porodici koji je predstavljen javnosti Srbije stoji član: „Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje”. Predlog ovog Zakona je sačinila radna grupa koju je oformila Vlada Srbije 2006. godine, i on je stavljen na javnu raspravu kako bi stručna javnost mogla da reaguje.
Ovaj tekst je upravo doprinos takvoj raspravi i oštra kritika predloga da se roditeljima zabrani svako, pa i najblaže telesno kažnjavanje dece. Ovakav predlog neopravdano izjednačava telesnu kaznu sa fizičkim zlostavljanjem dece. Naš cilj je da ukažemo na razliku telesne kazne i fizičkog zlostavljanja, kao i da ukažemo na neutemeljenost pretpostavki od kojih polaze oni koji se zalažu da se roditeljima zabrani telesno kažnjavanje dece. Ovakav pravni zahvat od strane države i posezanje u intimu odnosa roditelja i deteta jeste opasni socijalni inžinjering. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.
“Savremena pedagogija i dečja psihologija su u velikoj meri kontaminirani ideologijom srećnog deteta, što kod roditelja izaziva osećanje zbunjenosti i dezorijentacije u odnosu na način vaspitanja, osećanje nekompetentnosti u roditeljskoj ulozi i veoma jasno osećanje nemoći da upravljaju ponašanjem svog deteta.”
Savremena pedagogija i dečja psihologija su u velikoj meri kontaminirani ideologijom srećnog deteta, što kod roditelja izaziva osećanje zbunjenosti i dezorijentacije u odnosu na način vaspitanja, osećanje nekompetentnosti u roditeljskoj ulozi i veoma jasno osećanje nemoći da upravljaju ponašanjem svog deteta. Kako je to primetio Kristofer Laš, savremeni roditelji su izgubili veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj sposobnosti da socijalizuju vlastitu decu, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život.[1] Zbog toga je važno da se u Srbiji ne dozvoli nepromišljeno eksperimentisanje sa generacijama mladih, posebno kada je sve više dokaza da dominantno popustljivo vaspitanje dece (permisivno vaspitanje) kao i prezaštitničko vaspitanje (invazivno vaspitanje) ne pripremaju savremenu decu za samostalni život u drušvu.
Telesna kazna, kazna, disciplinovanje, vaspitanje
Potrebno je praviti razliku između telesnog kažnjavanja i ostalih oblika kažnjavanja u koje spadaju, na primer, frustracija želje, „tajm aut” i neprijatan zadatak. Sa druge strane kažnjavanje je samo jedan oblik disciplinovanja dece, u koje, pored kažnjavanja ubrajamo postavljanja granica (zabranjivanja detetu da ostvaruje neke želje i da se ponaša na određeni način) i prisiljavanja na neprijatne a korisne zadatke. Sa druge strane potrebno je ne upasti u zamku da se disciplinovanje dece izjednači sa vaspitanjem dece koje je još širi pojam.
Prema tome telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.
Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.
O nužnosti telesnog kažnjavanja
Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.
“Telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.”
Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.
Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom:
1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su neke opasne situacije. Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak.
2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Tada telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. Na ovaj način se omogućuje da dete razvije empatiju i saosećanje, što je osnova socijalizacije.
3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne (frustraciju želje, neprijatni zadatak i slično) i da promeni ponašanje. U takvim situacijama roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu telesna kazna je majka svih kazni jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država: ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom.
“Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.”
Kako u ovim situacijama nije moguće drukčije uticati na dete u njegovom najboljem interesu, u zaštiti njegovog tela i života, racionalno telesno kažnjavanje jednostavno mora da ostane deo legitimnog i legalnog roditeljskog vaspitnog repertoara.
Psihološke prednosti telesnog kažnjavanja
Savremeni roditelji koji u velikoj većini jasno pokazuju ljubav i brigu svojoj deci imaju problem kako da svoje dete motivišu na ona ponašanja koja su korisna, a koja deca doživljavaju kao neprijatna.
Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta. Ova prisila se takođe oslanja na princip prijatnosti tako što dete stavlja pred izbor ili manja neprijatnot zadatka koji zahtevaju roditelji ili veća neprijatnost prisile koju će roditelji izvršiti ili prete da će je izvršiti ako ih dete ne posluša.
U većini tradicionalnih metoda se koriste dve vrste prisile: telesna kazna i izazivanje straha od odvajanja (separacionog straha).
“Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta.”
Izjave tipa da će roditelj otići ako ga dete ne posluša, da će ga dati nekom drugom jer je nevaljalo i slično efikasno kod deteta izazivaju separacijski strah, tako da su primenljive u kontroli detetovog ponašanja. Međutim, one šalju detetu poruku da nije dovoljno dobro da bi bilo voljeno, da je toliko loše da zaslužuje da bude odbačeno, da ne vredi i slično, tako da mogu biti psihološki toksične poruke koje oštećuju detetovu sluku o sebi, njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi. Pogotovo ako se koriste izjave koje su na granici zlostavljačkog zastrašivanja: „Daću te ciganima“, „Otići ću od kuće“, „Izlazi iz mog stana“, „U grob ćeš me oterati pa me neće biti“, itd.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Tajna pametne dece je u rečima koje čuju od svojih roditelja
To je rezultat naučnika sa Univerziteta u Jorku, koji tvrde da deca roditelja koji više razgovaraju sa svojom decom i dodeljuju im razne zadatke za obavljanje, treniranje njihovih neverbalnih sposobnosti,...
Dozvolimo im da budu svoji
Piše: Tamara Đuran Majka sam uskoro punih devet godina, a toliko sam, čini mi se, grešila. Iznova sam se pitala kako da se nosim sa svojim strahovima, zabludama, idejama kakav...
Saveti za preživljavanje majke šestoro dece: Naučite da zažmurite da biste ostali normalni
Konstens Hol je australijska mama i blogerka koja piše o iskušenjima majčinstva, što je u njenom slušaju veliki izazov, pošto ima čak šestoro dece. Nedavno je podelila neke od svojih...
Gde su deca kojima mama ne mora da kaže: „Reci teti dobro jutro”?
Jedna mama, koja je namernim i slučajnim okolnostima i učiteljica, shvatila je da je „vrag odneo šalu”. Da roditelji više ne troše svoje vreme na vaspitavanje i podučavanje dece, da...
Odlican clanak, temaljna analiza svih “predrasuda” koje postoje vezano za tjelesno kaznjavanje djece.. Kao roditelj dvoje djece, i kao cerka oca i majke koja je vaspitana na taj nacin, kazem BRAVO i za clanak i za moje roditelje koji su stisli zube i isprasili me po turu kad zasluzim, i BRAVO i za mene kada se oglusim o sve ove neodobravajuce stavove i propisno kaznim svoje dijete, po zasluzi!
Da li je ovo neka šala? Volite svoju decu! Ljubite ih i podrzavajte,i nagradjujte i mazite!
Ja sam u šoku! Ko ima srca da ovo piše ili objavi?!
Naverovatno da ovakav stav ima jedan psiholog ! Uzasno ! Covek je ocigledno promasio zanimanje !Svako fizicko kaznjavanje deteta je zasigurno velika greska i niposto se ne sme tolerisati !
Bravo g. Milivojevicu i hvala na preciznom i razumnom nastupu. Veliki pozdrav.
Sve me ovo pdseća na aforizam; Pre braka imao sam 6 teorija o vaspitanju dece, a sada imam 6. dece i nijednu teoriju.
Imam troje dece i bavim se književnošću, i znam da je lepa reč iz raja izašla. U praksi, zaista postoje situacije kada je neophodno urgentno reagovati da bise sprečilo ugrožavanje detetovog života. To su one situacije kada dete gura prst u šteker, naginje se kroz prozor, pokušava da se otrgne na pešačkom prelazu… Ukoliko se adekvatno ne reaguje, jasnom i nedvosmislenom porukom koju će dete instinktivno da shvati u trenutku kada se radnja događa, može doći do nesagledivih posledica.
Čini mi se da čitalačka, pa čak i stručna javnost, namerno obesmišljava i banalizuje ono o čemu govori gospodin Milivojević.
Ostajući pri čvrstom stavu da u izuzetnim situacijama ne udare svoje čedo, mnogi roditelji zbog nemoći i neznanja pribegavaju psihičkom maltretiranju, koje je manje očigledno za okolinu, ali koje sigurno ostavlja daleko veće posledice po zdravlje i razvoj deteta.
“Ostajući pri čvrstom stavu da u izuzetnim situacijama ne udare svoje čedo, mnogi roditelji zbog nemoći i neznanja pribegavaju psihičkom maltretiranju, koje je manje očigledno za okolinu, ali koje sigurno ostavlja daleko veće posledice po zdravlje i razvoj deteta.”
Ili potpuno odustanu od bilo kakve discipline, sto ostavlja jos gore posledice po zdravlje i razvoj deteta.
Kako ljudi koji su toliki protivnici svakog kaznjavanja objasnjavaju da se ta divna nikada kaznjavana deca cesto pobiju izmedju sebe? Iskvarilo ih drustvo? Druga deca? Nasilje na televiziji?
Veoma je ruzno citati i gledati kako vecina mojih sunarodnika pribegava svojeglavoj generalizaciji, olakom ocenjivanju i osudjivanju, i gotovo potpunoj iskljucivosti.
Milivojevic postuje individualnost svake osobe, bilo to dete ili roditelj i vrlo jasno razdvaja nasilje od fiz.kaznjavanja.
Uostalom, sigurna sam da psihicko NASILJE ostavlja mnogo gore posledice od telesnog KAZNJAVANJA.
i, na kraju, ceste reci roditelja kao gore navedene, tipa “oteraces m eu grob”, “dosta mi je vise da sve ja placam i izdrzavam” itd.mogu i te kako dovesti do losih razvojnih posledica po dete, a ne spadaju cak ni u psihicko nasilje, niti u bilo koji oblik kaznjavanja. Da li ste mislili o tome?