Dr Zoran Milivojević: Telesno kažnjavanje dece – da, ali razumno

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[5]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ – samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Ona često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

„Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta.“

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, i pokažu malom detetu da su fizički jači od njega, ova deca mogu da smatraju za sebe da su dominantni alfa pojedinci koji upravljaju porodicom.

Novija istraživanja u zemljama u kojima dominira popustljivo vaspitavanje dece pokazuju da tamo raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Tako, na primer, statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko petnaestoro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike takođe pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke. Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Uzrast pri kojem deca pokazuju prezir i postaju nasilna do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Neki to polinju da čine još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji upravo sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući suprotan zaključak da „Nenasilje rađa nasilje”, odnosno potvrdu narodne poslovice: „Tucite svoju decu da ona kada odrastu ne bi tukla vas”.

Sa druge strane nema dokaza koji potvrđuju „istinu” da će zlostavljana deca, žrtve nasilja, zaista izrasti u odrasle ljude koji će vršiti nasilje. Upravo su longitudinalna istraživanja kasnije sudbine dece koja su bila zlostavljanja, pokazala da ona po pravilu ne izrastaju u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju zlostavljane dece su pokazala da preko sedamdeset posto njih kada odraste nikada ne zlostavlja svoju decu.[6] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.

„U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece.“

Predrasuda „Nasilje rađa nasilje“ je nastala na osnovu kliničkih zapažanja da roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljuju da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. To je objašnjeno postojanjem mehanizma odbrane „identifikacija sa agresorom“ kod zlostavljanog deteta. Ali iskustvo sa kliničkom grupom ne može služiti za pouzdano zaključivanje o populaciji nekada zlostavljanih jer je onaj (veći) deo ove populacije koji kasnije nije zlostavljao svoju decu kliničari nikada nisu videli. Zbog toga možemo zaključiti da slogan „nasilje rađa nasilje“ važi samo za manje od jedne trećine zlostavljane dece, a nikako ne za sve.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece. Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.

Posebno je opasno kada stručnjaci koji čvrsto veruju u samoobjašnjavajuću predrasudu „nasilje rađa nasilje“, a rade u vrtićima, školama i socijalnom radu, počnu da je primenjuju u obrnutom smislu: „nasilje je rođeno nasiljem“. Tada veruju da svako nasilno dete mora biti žrtva porodičnog nasilja, jer nasilno ponašanje deteta mora biti rezultat roditeljskog nasilja. Jedna grupa dece koja je nasilna je upravo zbog takvog svog agresivnog ponašanja zaista jeste češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, oni koji veruju da nasilje rađa nasilje zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana. Stručnjaci sa ovakvim viđenjem neće u detetu koje se nasilno ponaša videti agresora, već žrtvu, a agresora će potražiti u njegovom domaćem okruženju. Iz toga nastaje socijalno opasna praksa povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. U zavisnosti od socijalne moći koju ima stručnjak i institucija kojoj pripada, može uslediti akcija spašavanja deteta koja uprkos svojim dobrim namerama može rezultirati u velikoj šteti kako za dete, tako i za ostale članove porodice. U tom smislu, i onda kada nema nikakvih dokaza koji bi potvrdili sumnju stručnjaka, posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

„Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.“

Ovu tezu zastupaju ljudi koji imaju takvu predstavu o emocijama prema kojoj ljutnja, na primer, može da brzo „preraste“ u mržnju, a što ukazuje na pogrešnu predstavu o emocijama. Ljutnja i mržnja su dva odvojena emocionalna kvaliteta, međusobno nepovezana. Ljutnja je reakcija na načije neprihvatljivo ponašanje, dok istovremeno odnos prema osobi koja se tako ponaša može biti ljubav ili poštovanje. Mržnja je osećanje prema drugom čoveku kao prema osobi za koju se procenjuje da je zla.[7]

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu i premlaćuju svoju decu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojanstvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U svim ovim slučajevima se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je Jugoslavija ratifikovala 1990. godine, a Srbija 2001. godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U svom reagovanju u Politici (21.07.2011) profesor pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić je dao svoje tumačenje ovog pitanja u Konvenciji o pravima deteta: „Ako bismo smatrali da Konvencija o pravima deteta zabranjuje baš svako telesno kažnjavanje dece, to bi onda značilo da te odredbe krši najveći broj država, a to, naravno, nije slučaj. Naprotiv, daleko je veći broj država koje su pristupile ovoj konvenciji, a koje nemaju takvu vrstu zabrane u svom zakonodavstvu.”

„Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je Jugoslavija ratifikovala 1990. godine, a Srbija 2001. godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.“

Ono što zaista piše u Konvenciji o pravima deteta je sledeće: Član 19, stav 1. „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje usvojene konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

„Na isti način se ponaša i država prema odraslima kada koristi nasilje prema onima koji neće da „slušaju“: ako se ne povinuju odlukama suda, dođe policija i prisilno ih privede u zatvor.“

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.” Dakle, ne samo da je neovlašćeno, već ovakvo tumačenje Konvencije o pravima deteta UN od strane Komiteta za prava deteta UN je u suprotnosti sa samom Konvencijom jer ono krši prava roditelja koja su zagarantovana Članom 5 iste te Konvencije. Kako je u pitanju samo komentar Konvencije ili neobavezujuća preporuka, bez ikakve pravne snage u međunarodnom pravu, ovaj postupak Komiteta nije izazvao veće pravne debate u UN.

Prema tome važno je razumeti da je u pitanju neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta UN.

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom izričito zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje: SAD, Kanada, Australija, V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, itd.

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece od strane roditelja. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u novi Zakon o porodici stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu činjenica i racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda, dobronamernih zabluda i filozofskih ideala. Na žalost, očigledno je da pravni eksperti ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultate novijih istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditeljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.