Jedna od najvažnijih poruka koje škola može preneti, glasi: „Uzajamno poštovanje i prihvatanje osnova su za rešenje svakog problema.” Velik broj nastavnika počinje svoju karijeru sa puno entuzijazma, ali realnost ih vrlo brzo pregazi. S jedne strane, tu su striktan plan i program, a s druge, visoka očekivanja roditelja. Ovo može vrlo brzo da dovede do frustracija, pa čak i do burn–out sindroma.[2]
„Velik broj nastavnika počinje svoju karijeru sa puno entuzijazma, ali realnost ih vrlo brzo pregazi. S jedne strane, tu su striktan plan i program, a s druge, visoka očekivanja roditelja.“
Tako stižemo do začaranog kruga: prosvetni radnici samo mogu da nadograđuju uslovljenosti koje su učenici od svojih roditelja dobili tokom prvih godina života. Zato je vrlo važno da nastavnici i roditelji sarađuju: roditelji pripremaju tlo solidnim prenošenjem osnovnih socijalnih kompetencija koje nastavnici nadograđuju kako bi podsticali razvoj novih sposobnosti i znanja. Škola na ovaj način ne predstavlja izvor stresa, već vrednu životnu fazu, koja obuhvata razvoj i adekvatnu pripremu za život odraslih.
Treća sfera uticaja: lično okruženje
Jedna afrička poslovica kaže: „Da bi se odgajilo dete, potrebno je celo selo.” Na šarmantan način opisano je kako u procesu uslovljavanja i prenošenja vrednosti veliki udeo ima i okruženje mlade osobe. Što su deca starija, taj uticaj je jači. Na samom početku je učenje putem imitacije – mala deca isključivo uče na ovaj način. Ona oponašaju svoje roditelje, ali i sve druge ljude koji pripadaju njihovom socijalnom okruženju. Isprva se obrasci ponašanja ne reflektuju, već jednostavno preuzimaju. Kako se roditelji ophode jedno prema drugom? Da li je međusobno ophođenje puno poštovanja i uzajamnog respekta, ili je prisutno ignorisanje i nepoštovanje? Sve to se dopunjuje putem sopstvenog iskustva. Škola i slobodne aktivnosti pritom igraju bitnu ulogu.
Škola danas predstavlja skup dece različitog etničkog i socijalnog porekla. Školsko dvorište postaje ogledalo našeg društva i funkcioniše po sopstvenim pravilima. Pažljivo stvarane uslovljenosti mogu poljuljati interakcije do kojih ovde nužno dolazi. Umesto međusobnog ophođenja punog poštovanja, na snazi je već odavno „pravo jačeg”. Ovo stanje slikovito je opisano u poznatom pismu koje je rektorka škole „Ritli” u Berlinu, tačnije Nojkelnu, 2006. godine poslala berlinskom senatoru zaduženom za obrazovanje:
„Naši napori da uspostavimo pravila nailaze na snažan otpor učenika i učenica. Sve teže je odupreti mu se. U većini razreda ponašanje na nastavi karakteriše potpuno odbijanje da se uči predviđeno gradivo i ophođenje bez imalo poštovanja. Učenici nastavnike ne uzimaju za ozbiljno, ciljano ih gađaju različitim predmetima i ignorišu uputstva.”[3]
„Naši napori da uspostavimo pravila nailaze na snažan otpor učenika i učenica. Sve teže je odupreti mu se. U većini razreda ponašanje na nastavi karakteriše potpuno odbijanje da se uči predviđeno gradivo i ophođenje bez imalo poštovanja.“
S jedne strane, pismo dočarava nezavidnu poziciju nastavnika, a s druge, i neophodnost da deca budu jake ličnosti, kako bi bila u stanju da se odupru uticaju ove pojave.
Činjenica je da ophođenje prema drugima u sve većoj meri karakteriše nepoverenje, strah i agresija. Rezultat toga su stres, nervoza i ravnodušnost, koji određuju svakodnevicu, a to nije ograničeno samo na školsko dvorište. Da bismo preživeli, neophodna nam je, u skladu sa uvreženim mišljenjem, doza „zdravog egoizma” – kakav paradoks! I eto to su, nažalost, uslovljenosti koje određuju detinji razvoj i duboko se usađuju u svest.
Gde su nestala srećna deca u pravom smislu te reči? P aVas kolega, prof Zoran Milivojevic prica da su srecna deca narcisi i da je osecanje srece losa po dete1 Sta sad hocete?!