Četvrta sfera uticaja: mediji
Tri do sada obrađene sfere – kuća, škola i okruženje – tokom poslednjih godina su se toliko korenito i brzo izmenile kao retko kad u prošlosti. I nažalost, četvrta sfera postaje sve uticajnija: sfera medija. Mogli bismo da govorimo o razlici između dobrih i loših medija, ali to bi bilo isuviše jednostavno. Ono što ima najveću težinu jesu laka i brza dostupnost medija koji oblikuju svest današnje dece i posledice koje se javljaju usled toga. Mi danas živimo u multimedijalnom svetu, koji u svakom trenutku praktično svakome stoji na raspolaganju. Dobar primer za to je televizija. Ranije su deca imala poseban termin za decu u okviru redovnog televizijskog programa, a danas imaju kanale za decu. Na taj način potrošnja automatski raste. Veoma malom broju roditelja polazi za rukom da dosledno ograničavaju vreme koje deca provode ispred televizora i da ga svedu na minimum. Mnoge dečje sobe ostaju bez knjiga, a zamenjuju ih računar i televizor. Zbog toga ne treba kriviti roditelje jer kada bi se deci to uskraćivalo, značilo bi da se zadržava točak vremena, koje se nužno menja. Može se postići razumna i odgovorna upotreba, ali da bi sve to kontrolisali i da bi mogli da se sa tim nose, mnogim roditeljima nedostaje vremena, kao i još jedna odlučujuća veština – kompetencija. Misli se na opštu medijsku kompetenciju jer tehnološki napredak nikada nije bio tako brz kao što je to slučaj u poslednjih 20 godina.
Da li pamtite kako su izgledale prve telefaks mašine? Godine 1974. firma Infotec ih je plasirala na tržište i u početku su se zvale „kopir-aparati na daljinu”. Tada su bili veliki kao frižider! A sećate li se prvih mobilnih telefona? Bili su toliko teški da je bilo nemoguće koristiti ih za duge telefonske razgovore. Broj korisnika tada je još bio pregledan jer nisu svi bili u mogućnosti da sebi priušte mobilni telefon. Ovu temu ne bismo dalje produbljivali, ali činjenica je da je tehnološki razvoj bio i ostao veoma brz. Toliko brz da se mlade generacije intuitivno mnogo bolje snalaze sa novim uređajima nego njihovi roditelji, koji potiču iz „analognog doba”. Današnja deca, tzv. digitalni urođenici[4] neguju sasvim drugačiji pristup i odnos prema medijima uopšte, a naročito prema svetu interneta.* Upravo se tu krije jedan od najvažnijih razloga zašto što uticaj medija na decu izmiče roditeljskoj kontroli.
„Mi otupljujemo, a otupljuju i naša deca, konzumirajući svu nesreću ovog sveta kao da ih se ništa od toga nimalo ne tiče.“
Jednostavna i deci bliska upotreba medija samo je jedan deo problema. Ostatak je u kvalitetu dostupnih informacija. Odaberite bilo koje vesti i pogledajte ih, a zatim pokušajte da se setite onih koje su bile pozitivne. Verovatnoća da u tome nećete uspeti je velika. Ako je verovati vestima, svakodnevno se ređaju katastrofe: glad u Africi, građanski ratovi u muslimanskom svetu, tornada u Americi, atomske katastrofe u Japanu, zemljotresi u Turskoj, finansijska kriza u Evropi – listu možete proširiti po sopstvenom nahođenju. Vrlo je upadljivo to što među tim informacijama nema mesta lepom i dobrom. Naši mediji zavise od katastrofa. Što više ih konzumiramo, više ih i želimo. To ima kao posledicu da nas vrlo retko neka katastrofa pogađa. Mi otupljujemo, a otupljuju i naša deca, konzumirajući svu nesreću ovog sveta kao da ih se ništa od toga nimalo ne tiče.
Neki će reći: „Ranije je sve bilo drugačije.” I to je tačno jer ranije su se vesti prenosile telefonom ili faksom, a danas se to odvija digitalnim putem. U realnom vremenu se iz svih krajeva sveta izveštava pomoću mobilnog interneta i kamera na mobilnim telefonima.[5] Mediji ovo ne koriste samo da bi dostigli visok tiraž ili gledanost, već prenose na kraju krajeva upravo ono što publika želi: senzacije i zadovoljenje morbidnog voajerizma.
Šta to, u pogledu uslovljavanja, znači za našu decu? Pre svega, na taj način se prenose pogrešne vrednosti ili, bolje rečeno, ne prenose se nikakve vrednosti. Ono što je u tome tragično jeste što ni roditelji ni okruženje nemaju ni vremena ni mogućnosti da procene tu poplavu negativnih vesti i da zajedno sa decom porazgovaraju o njima. Pri tome su i odrasli otupeli, ali deca su ovom bujicom informacija nepovratno opterećena.
Dečji psihijatar Mihael Vinterhof smatra da se dečja psiha više ne razvija u skladu sa uzrastom i da ona spoljašnje uticaje usvajaju sasvim nekritički. Kao posledicu toga on vidi dva problema:
Gde su nestala srećna deca u pravom smislu te reči? P aVas kolega, prof Zoran Milivojevic prica da su srecna deca narcisi i da je osecanje srece losa po dete1 Sta sad hocete?!