Da li je češće kod dečaka ili devojčica?
„Mnogo je češća kod dečaka. Na deset dečaka problem ima tek jedna devojčica. Za ovakav odnos postoji nekoliko ključnih razloga. Stručnjaci smatraju da je feminizacija vaspitanja i obrazovanja, gde gotovo nema muškaraca u školama, jedan od ključnih. Škola je prilagođena devojčicama, dok dečaci nemaju muške uzore sa kojima bi se identifikovali, niti postoji neko odgovarajući ko može da ih nauči samokontroli i disciplini. Osim toga, muškarci se često ni u porodici ne bave vaspitanjem i obrazovanjem dece. U školama, porodici i drugim institucijama nema pravog autoriteta, etičkih standarda, a vaspitanje je haotično.“
Ostaje li hiperaktivnost doživotni pratilac?
„U 70 odsto slučajeva smanjuje se ili nestaje u pubertetu. Međutim, ako je sindrom ADHD dokazan, sa takvom decom treba raditi mnogo više, jer je hiperaktivnost samo jedan njegov segment. Problem rasute pažnje, impulsivnost i rasejanost takođe su prisutni. Ako se detetu na odgovarajući način ne pomogne u svim segmentima, problem ostaje i kada odrastu.
Mnogi uspešni ljudi imali su ADHD sindrom: Čerčil, Edison i Mocart, koga su zvali „nemoguće dete“… Intelektualne sposobnosti, zapravo, nisu povezane sa ADHD sindromom. Iz dugogodišnjeg ličnog iskustva u radu sa ovakvom decom, znam da su mnogi od njih danas kod nas poznati i uspešni ljudi u svetu nauke, biznisa, sporta, politike“, ističe psihoterapeut Jovanović.
Kada osoba sa ADHD nađe nešto što je u potpunosti ispunjava, radi to sa apsolutnom strašću. U takvim okolnostima umesto hiperaktivnog deteta dobijamo hiperproduktivnog čoveka. Pažnja više nije rasuta, već je u potpunosti fokusirana na predmet interesovanja. Impulsivnost se razvija u sposobnost da se brzo misli i reaguje, što je česta odlika lidera.
„Ovo pokazuje da se osobe sa ADHD mogu razviti u sjajne ljude, lidere, inovatore. Važno je da ih dok su mali, ne upropastimo nerazumevanjem, osuđivanjem, grdnjama, kritikama. Treba da im pomognemo da se disciplinuju i izbruse svoj temperament, koji treba da radi u njihovu korist, a ne na štetu“, naglašava sagovornik „Života plus“.
„Hiperaktivna deca se, po pravilu, teže uklapaju u školska odeljenja, i često biraju vršnjake koji su po temperamentu i načinu reagovanja sličniji njima. A da li će se i uklopiti, zavisi od toga kako je učitelj ili odeljenski starešina pripremio ostatak učeničkog kolektiva, kao i ponašanje roditelja. Važno je uvesti pravila ponašanja koja važe u svakoj situaciji, povećavati toleranciju na stresne događaje i osamostaljivati učenike da pronalaze kreativne načine za provođenje slobodnog vremena“, objašnjava pedagog Bilja Jović iz beogradske O.Š. „Miroslav Antić“.
„Škola je „živ“ i dinamičan sistem u kome nije uvek moguće predvideti i na vreme reagovati na ispoljavanje neprilagođenog ponašanja. Pogotovo, što su reakcije hiperaktivne dece nagle i nepredvidive. Usvajanje i jasno pridržavanje dogovorenih procedura koje je važeće za sve, umnogome pomaže. Deca sa ovim poremećajem ne treba da sede blizu vrata i prozora, jer mu dešavanja napolju odvlače pažnju. Potrebno je da bude bliže učitelju ili nastavniku, da ima prilagođen materijal za rad, a da aktivnosti uključe što više čula. Važna je i svakodnevna informativna komunikacija sa roditeljima o ponašanju i napredovanju hiperaktivnog deteta“, naglašava ovaj stručnjak.
Važno je i da drugi učenici nauče da ovakvo dete ne provociraju, već da ga u određenim situacijama smiruju, da znaju kome od odraslih da se obrate za pomoć i nastavnike upozore. U ophođenju sa ovom decom nastavnici su dobro obučeni, u toku časa menjaju stilove i tehnike rada i koriste unapred pripremljene materijale za usmeravanje njihove aktivnosti. To naravno, nije nimalo lako, u odeljenjima sa po 30 učenika, gde su prisutni i drugi izazovi.
Izvor: RTV
