Kafica subotnjeg jutra

Ja, subotom, kako oči otvorim, osetim uznemirenost. Šta pre? Hoću li sve stići? Obećala sam im i pozorište. Imaćemo poslepodne i goste, čekaju me i kuća i dvorište i bašta.

Piše: Jasmina Jovanović

Uvek željno iščekujem vikend i radujem mu se. I uvek imam gomilu planova za ta dva najkraća dana u nedelji. I uvek budem manje-više razočarana učinkom kada se sve završi.

Uvek se setim profesora staroslovenskog sa fakulteta koji je govorio -Kad god budete krenuli da spremate ispit, na dan izlaska vajkaćete se: “što nisam samo dan ranije počeo da učim!” Zapamtite to!

I zapamtila sam, ali profesor Stakić nije znao da ću ga se sećati i kad budem peglala, spremala slavu, bilo šta od kućnih i ne-kućnih poslova. Svake subote, profesor u mojoj glavi stoji i pobedonosno kaže: “Što nisi sinoć makar pola opeglala, crna Jasmina?” Da, u mojoj glavi smo na ti. Ali, „crna Jasmina“ petkom popodne ne postoji.. Ili postoji njena bleda senka. Živi u nadi da će subota konačno nabaciti neke čudotvorne moći i smilovati se majci, ženi, barici, kuvarici, sekretarici, pr menadžeru, čistačici, medicinskoj sestri…

10 razloga zašto bi mame trebalo da vole proleće

Ali subota, ko subota, samo ćuti i gleda.

Ja, subotom, kako oči otvorim, osetim uznemirenost. Šta pre? Hoću li sve stići? Obećala sam im i pozorište. Imaćemo poslepodne i goste, čekaju me i kuća i dvorište i bašta. Da, ne kažu uzalud “za ludaka, dva budaka”. Ili “za budalu uvek ima posla”. Dobro, priznajem da subotom makar malo duže spavamo. Moja deca nisu ni kao bebe bile od onih malih petlova koji sa suncem kukuriču. Jok, aktivne i uvek u akciji, i one subotom vole da malo duže spavaju.

Za razliku od nas, moj muž je posebna priča. On je onaj koji prvi ustaje subotom i budi me da bi mi rekao da je stavio kafu! One žene što bi mi pozavidele na tom gestu, neka odmah shvate da me on probudi , dakle – probudi – da bi mi to rekao! Kad spavam, kafa mi ne treba. Subotom bi da je pijem, ali kada se sama, naspavana i sama probudim. Ali, avaj!

On je onaj kome nije potrebno mnogo sna, ali potrebno mu je da vikendom pije kafu napolju, ako vreme dozvoljava, i da priča, gušteriše se i uživa. Tako puni baterije. Cele nedelje se borimo protiv vetrenjača, institucija, obaveza i sličnih mučitelja, i on vikendom mora da jutro popije naiskap, lagano sa dodatkom.

Tiranija trenutka: Za porodično vreme više nema vremena

Moje baterije se ne daju napuniti. Ili sam bar tako do skoro mislila. Ja tako sedim sa njim, pijem kafu i u glavi motam sto i jedan film: ako ja prostrem veš dok stavim ručak, dok se ovo krčka a ono dinsta, mogu da izbacim smeće, deca će promeniti svoju posteljinu, i srediti sobu, a ja usisavam…Dok se on grli sa suncem i žmirka sa jorgovanima, u mojoj glavi košnica misli koje zuje, sputane, uznemirene… Sudaraju se i bockaju me: ”Ništa nećeš stići, ništa nećeš stići…”

1 2 Sledeća strana