POVERENJE
Kad smo mi bili mali: Poverenje je bio osnovni pojam u odnosu ljudi, i to ne samo najbližih. Pre svega, država je verovala roditeljima da vole svoju decu i da im žele dobro. Nikome nije padalo na pamet da ih okrivljuje za neodgovornost ako, na primer, desetogodišnje dete ode samo u dom zdravlja po recept za sirup. A doktori dežurne službe nisu bili iznenađeni ako je dečaka sa slomljenom nogom dovuklo nekoliko derana u od snega mokrim kaputima – zna se da su mama i tata na poslu. Roditelji su sa svoje strane verovali lekarima i nastavnicima i, naravno – nama. Mi smo se pak bojali da ne prokockamo dobijeno poverenje. I još smo verovali da se prijateljstvo gradi na poverenju. Iako su, naravno, i nas upozoravali da ne razgovaramo sa nepoznatim čikama, saznanje o tome da postoje loši ljudi nikako nije narušavalo harmoniju u našim dečjim glavama – jer je dobrih bilo više!
Danas: „Šta je poverenje?“ – pitaju nas deca videvši na zidu škole reklamu za „dečiji telefon poverenja“. I tako se setismo da smo im zaboravili pričati o toj strani života.
Danas živimo u drugačijim okolnostima i moramo priznati da poverenje nestaje iz sveta ljudskih odnosa. Samo, iz nekih razloga mi se tome naročito i ne protivimo. Učimo decu da loše misle o ljudima, kada bez snebivanja, motive nečijih postupaka tumačimo u skladu sa opsegom sopstvenog fantaziranja. Često u našim razgovorima promiče misao da imati poverenja znači isto što i biti glup. Smatramo da će sumnjičavost i skepticizam pomoći našoj deci da „opstanu“, „probiju se“, postignu uspeh, ali ne dosećamo se da time u njima sejemo zabrinutost a žanjemo cinizam i ravnodušnost kao odbrambeni mehanizam.
