Savremeni psiholozi danas su saglasni sa nadahnutim mišljenjem našeg poznatog pisca bajki, Grozdane Olujić, te otuda, iz ugla svoje struke preporučuju roditeljima da čitaju bajke čak i sasvim maloj deci. Oni zapažaju da su opisi ličnosti iz bajki dobra prilika da roditelji pitanjima podstiču dete da samostalno procenjuje ponašanje pozitivnih i negativnih junaka bajke. Poneki psiholozi ukazuju roditeljima da bezraložno strepe da će se njihova deca preplašiti kada se u bajkama susretnu sa zmajevima, čudovištima ili vešticama. Zato oni preporučuju roditeljima da sami biraju i deci čitaju bajke pošto, u tom slučaju mogu, uz pomoć mašte i humora, da „premoste“ ili izmene deo bajke ako primete da on trenutno uznemirava dete. Psiholozi ukazuju da će se deca susresti sa bajkama u društvu vršnjaka u vrtiću, i da od opisa čudovišta iz bajki na dete mnogo neprijatnije deluju scene nasilja koje ona opažaju na filmu ili na televiziji. Smatraju da bajke na neki način pripremaju dete za susret sa bolnim situacijama u stvarnosti kao što su, bolest, rastanak, smrt, zloba ili pakost pojedinih ljudi iz realnog okruženja.
„Poneki psiholozi ukazuju roditeljima da bezrazložno strepe da će se njihova deca preplašiti kada se u bajkama susretnu sa zmajevima, čudovištima ili vešticama.“
Postoje i oni koji kritikuju bajke, upozoravajući da su pojedini junaci bajke loš model za ličnost deteta. Oni kritikuju „šemu“ u bajkama, unutar koje su princeze uvek toliko lepe da svojom telesnom privlačnošću osvajaju naklonost predivnog i bogatog princa. Možda su ovi kritičari ogorčeni na ovaj model junaka bajki povređeni postupcima mladih koji se, ponekad, zaista pretvatraju u lovce na veliki miraz ili nasledstvo. Ipak, njihova kritika previđa da u tim istim bajkama koje kritikuju, deca mogu da pronađu sadržaje koji ih uče prepoznavanju značajnih vrlina kao što su upornost, nada, odlučnost…
Zašto deci treba čitati naglas i nakon što nauče da čitaju sama?
Umirujuće dejstvo bajke
U jednoj od svojih brojnih knjiga, profesor i akademik Vladeta Jerotić zapaža da se snažna potreba predškolske, ali i školske dece za pričama i bajkama može da upotrebi i kao efikasno terapeutsko sredstvo. Lično sam se u to uverio.
Kada se u u školi, u odeljenju često javljaju negativne emocionalne reakcije učenika usled njihovih netolerantnih rasprava, međusobnih uvreda pa i žestokih svađa, čitanje odgovarajućih bajki koje su manje poznate može da zavađenu družinu zainteresuje i pomogne deci da se oslobode neprijatne napetosti i razdraženosti.
