Učestvovao sam u obrazovanju i vaspitanju odeljenja u kome je postojao „višak“ energičnih, samopouzdanih, vođstva željnih ličnosti, sklonih svakoj avanturi, što je karakteristično za period ranog puberteta. Ova deca su bila kreativna, ali, nažalost, mnoga i nedovoljno kultivisana domaćim vaspitanjem. Kriza odnosa unutar njihovih porodica, buran temperament i pubertetet kroz koji su ova deca prolazila, bili su razlog zbog koga je školski čas, češće nego u drugim odeljenjima, započinjao u atmosferi njihove bučne, svađalački intonirane rasprave. Ulazeći u učionicu, često sam ih zaticao u tako bučnom verbalnom sukobu, da me gotovo nisu ni primećivali.
Tražeći najdelotvorniji način da im pomognem da prevaziđu žestinu sukobljavanja, zapazio sam da kada pokažem da sam zainteresovan, da razumem povod koji ih je doveo do rasprava, moji uznemireni učenici su to shvatali kao dobar znak pažnje. Moja zainteresovanost za povod njihovih rasprava značila im je jer su smatrali da ih razumem – da ih prihvatam takve kakvi su u tom trenutku i da ih ne osuđujem zbog njihove snažne potrebe za raspravom kao najbržim načinom kojim žele da se što pre oslobode svojih nagomilanih i neprijatnih emocija.
O čitanju, Ćopiću i lepim rečima
Pošto bi primetili da ne odbacujem njihova uzbuđenja i nemire, prihvatali bi moj predlog da raspravu o aktuelnom sukobu odlože za vreme posle časova. Tada bi se primirili i ja sam mogao da ih kratko posavetujem. Predlagao sam im da posle časova mirno razgovaraju o razlikama u svojim stavovima. Govorio sam im da je prirodno da se ličnosti u njihovom uzrastu često razlikuju u svojim procenama. Često sam naglašavao da je veoma važno da jedni druge saslušaju u miru, da se dogovore da svako, bez izuzetka, iskaže svoje mišljenje, i da ga ostali ne prekidaju dok govori… Molio sam ih da ulože ovakav trud, da se potrude da čuju i razmisle o stavovima koja iznose deca koja misle drugačije, da ne žure da ih što pre odbace i osude, a svakako da im se ne podsmevaju, jer to povređuje ličnost. Podsećao sam ih da mogu da zatraže pomoć razrednog starešine, školskog pedagoga ili psihologa, nastavnika veronauke i građanskog vaspitanja ukoliko sukob ne uspeju da razreše sami. U mnogim vanrednim situacijama na početku časa, dobronamernost i zainteresovanost za potrebe učenika bili su moji najbolji saveznici u naporu da zavađene učenike smirim. Tako je planirani rad na času u ovom često uznemirenom odeljenju mogao da započne.
„U jednom takvom trenutku, kada je do kraja časa ostalo oko dvadeset minuta, a rasprava se nezaustavljivo širila, razmišljajući šta da činim, setio sam se zapažanja profesora Jerotića o celishodnosti čitanja bajki uznemirenoj deci.“
Ali, dešavalo se da iznenada, usred časa, potisnuta napetost ponovo nezaustavljivo bukne. Bilo je dovoljno da jedan učenik glasno kaže samo jednu reč koja bi ostale podsetila na skorašnji nerazrešen sukob, i uzavrele emocije bi preplavile odeljenje. Tada je obično bilo uzaludno upozoravati ih na loše posledice nezavršenog školskog zadataka. Jednostavno, deca su u tim trenucima bila preokupirana svojim snažnim emocijama. One su sasvim potiskivale njihovu sposobnost da racionalno sagledaju loše posledice svađe na času i da zaborave na savete koja sam im dao, te nisu marila ni za kakav loš ishod svog nezavršenog zadatka na koji sam ih uzaludno upozoravao.
