Stereotipi i višedetnost
Kao posledicu toga imamo da se upravo u višedetnim porodicama posebno snažno oseća izobilje stereotipova koji nisu više životno realni i nedostatak živog iskustva vaspitanja unutar porodice. U takvim porodicama deca jako često ili ne odlaze u vrtić ili odlaze s vremena na vreme. Roditelji se sa jedne strane boje da će u vrtiću dete isuviše stradati jer ga je mama „dala“ drugim ljudima, a sama sedi kod kuće sa malom decom. Sa druge strane, višedetna majka živi na „hroničnom odsustvu“ i nema praktično zainteresovanosti za vrtić, ali ima argumente poput onih da će dete samo nepotrebne infekcije da donosi za mlađe i čemu to?
„U stanu mora da bude čisto „kao kod bake“, na stolu mora da da bude jelo „kao kod mame“… A „normalna žena“ mora da radi…“
Dakle, mama ostaje kod kuće, sećajući se (iz svog detinjstva iz vrtića) da dete mora da ima jutarnju aktivnost, san u toku dana, dve šetnje po dva sata, časove razvoja i muzike, stvaralaštva… Još kupanje svako veče, knjiga i uspavanka pred san. Još par sekcija. A u stanu mora da bude čisto „kao kod bake“, na stolu mora da da bude jelo „kao kod mame“… A „normalna žena“ mora da radi… I ako po takvu ženu koja iskreno ostvaruje sve stereotipe u punoj meri jednom ne dođe hitna psihijatrijska pomoć, onda je to jedino zahvaljujući tome što je na iskustvu došla do zaključka da nije zgoreg ponekad ispraviti predstave o tome „kako treba da bude“.
Pokušaj izvođenja zaključka
Vreme je sigurno da na neki način rezimiramo svo ovo mnogoglagoljanje. Dakle, kakve zaključke možemo da izvedemo? (Čim postoji članak, mora da postoje i zaključci. Tako se smatra, zar ne?)
Prvi zaključak: ne treba očekivati da će sve biti „kao ranije“ i da je neko obavezan da nam to „ranije“ vrati. Da bismo se manje nervirali i ne bismo trovali sebe praznim očekivanjima, potrebno je da odmah postanemo svesni da vaspitanje naše dece u ovom trenutku de-fakto ne predstavlja obavezu države, ali da to i nije tako loše. To jest, to je i odlično, ali je i teško. Glavno je da se ne izgubi vreme na prazna očekivanja u stilu: „ali oni su dužni!“ Dok se negde tamo, u kuloarima nadahnuto priprema naredni eksperimentalni obrazovni standard mi imamo sve mogućnosti da vaspitavamo svoju decu sami. Istina, skoro da nemamo literaturu. A obilje metodika – raste strmoglavo. Znači, potrebno je da se pokrenemo, čitamo i izučavamo. Međutim, pre svega je potrebno umeće da se sebi kaže: „stop!“, odloži pametna knjiga na stranu i posluša sopstveno dete.
Da bismo se manje nervirali i ne bismo trovali sebe praznim očekivanjima, potrebno je da odmah postanemo svesni da vaspitanje naše dece u ovom trenutku de-fakto ne predstavlja obavezu države, ali da to i nije tako loše. Glavno je da se ne izgubi vreme na prazna očekivanja u stilu: „ali oni su dužni!“
Drugi zaključak: nije potrebno sebe isuviše pristrasno porediti sa bakom, majkom ili pričama komšinice kako je ona idealno vaspitavala sopstvenu decu. Tu može pomoći samo razumno smirenje onoga ko je prvi prošao stazu: mi idemo malo drugačije i teško da će kod nas biti bolje, ali je nama najvažnije da prođemo, a ne da dokažemo nekome svoj „profesionalizam“.
Kod većine savetnika iz starijeg pokoljenja odrasla su zaista dobra deca i nemamo prava da sporimo sa tim. Međutim, najčešće su to bila dva deteta sa razlikom od pet do sedam godina u uzrastu i prirodno se tada i ređe susretala takva vrsta delovanja na majčinsku psihu kao istovremeno zavijanje troje od nula do četiri godine. U porodici sa decom od godinu-dve dana žena spolja može itekako da zaostaje za „pedagoškim sposobnostima“ i spokojstvu starije komšinice koja „nikada nije podigla svoj glas“. Ona je jednostavno ujutro davala, a uveče uzimala iz vrtića svoju jedinicu za koju je tokom čitavog dana odvojenosti sačuvala i rezervu duševne topline.
Ali kada su deca pod skutom 24 časa dnevno, rezerve ove topline na početku brzo nestaju i majka upada u uninije: pa, kako ja mogu ovako, pa druge žene su bile bolje, nisu se „umarale“ od dece! Ali!!! I ovo takođe nije loše. Ovo nama, majkama, daje mogućnost da brže poznamo istinsku vrednost svojih „vrlina“ i „pedagoških talenata“ i udarivši glavom u zid, počnemo konačno da se učimo da crpimo ljubav i spokoj u njihovom Izvoru – Bogu, da se naučimo da izmolimo ljubav prema deci i dobrotu, da je osvajamo.
Za sada nam ne polazi baš za rukom, da.
Međutim jedan sveštenik u takvim slučajevima voli da uteši majke svetootačkom izjavom: „U neuglednim sudovima čuvamo blagodat“. To jest, da, mi smo samo glinene posude, debele, često zle i razdražljive – ali imamo nadu. Ipak, žena se spasava rađanjem ne samo zato što vaspitava svetitelje i genije, već i zato što sa svakim novim detetom dublje postaje svesna svog „siromaštva“. Ako ne upada isuviše u uninije zbog toga.
Autor: matuška Elena Fetisova
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stanković
Ruski izvor: Православие.ру
